Навикли смо да тумачимо сетву Божанског Сејача као проповедање, сасвим апостолско. Међутим, ова сетва не говори о апостолству, о свештеном сејању проповедничке речи и загревању еванђелског семења вере дахом врсних и вредних, те и ревносних апостолских наследника, али и свег народа Божјег. Прича о Божанском Сејачу не односи се, дакле, на веровесничко ширење вере међу неверницимаа и многобошцима, не описује мисионарење, јер Божански Сејач нам говори о својој њиви и о свом семењу. Њива је свака душа, а проклијало семе је сама реч Божја, а не људска. Реч Божја није наш људски говор, наше, чак и надахнуто казивање о Божанским стварима. Реч Божја је више од говора – дело, чин, стваралаштво, динамис, енергија, појавност, створење и створ Божји, али и само служење Богу “у Духу и Истини”. Реч Божја смо ти и ја, и свако, али реч Божја су и сва бића и све ствари. “Све и свја” реч је Божја. Реч твоја и моја ће нечији живот учинити побожним, али и безбожним. Бог је Сејач, али и ми смо сејачи радосне вести Духом светим, али и “гнусобе опуштења” и опустошења. Свети Оци веле да нам је сејање Божје речи могућно и у дубоком ћутању, у молитвеном тиховању, у сазрцању. Молитвена ћутња и јесте најречитија и најплоднија, зацело она је добро и најбоље сејање. У молитвеном тиховању плоди се и размножава Божја реч. Бог је најплодније посејао душе подвижника, пустињских монаха мучалаца, тиховалника. Док, ми обични људи најјаловије смо посејали овај празновски свет својом људском речју. Бесомучно говорећи и пишући, обесмислили смо, истрошили, безмало сваку своју реч. Скоро свака је испразна, и ко држи до ње!? осим Бога. А за Бога, сам Бог је Реч! Господ се родио, Реч се оваплотила. Зато, горе, према Богу успињемо се речју Божјом. Дакле, у дубини срца пониремо речју Божјом. Чиме? – Светим тајнама, семењем спасења! А у свим светим тајнама, као у свему Божјем, присутност је Божја. Понекада је та присутност Пут, како су веру називали рани хришћани. Понекад је тај пут – срце људско, било као коров и трње, било као каменита земља, било као олтар Божанског Сејача. Бог сеје своје речи и верујућима и неверујућима, али и “млакима”; онима који нису поставили питање о Богу. Срца од камена не примају реч Божју, а срца у трњу обично дволиче. Она би да служе Богу и идолима. Трње, међутим, гуши реч Божју. Морамо уронити у цветну и плодну пустињу своје хришћанске душе и наслађивати се пустињским молитваним тиховањем. У градској или велеградској пустињи, у властитој души, морамо бити Божји песници, или војници, или свештеници да бисмо били у стању да примимо семе Божје речи, па када порастемо и процветамо да будемо и духовно оплођени и донесемо богате плодове, пре свега покајања – праштања, помирења; који и јесу прави небоземни мостови љубави.