Овај догађај се збио после Преображења, тек што се Господ са тројицом апостола вратио са горе. Ту је падавичар, несрећни отац и неизбежни подругљивци фарисеји. Од Господа се очекује чудо. Отац описује случај свог сина и како ученици не могаше га исцелити. – О роде невјерни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпјети? Доведите га к мени: и када га видје дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пјену. И упита оца његова: Колико има времена како му се то догоди? А он рече: Из детињства. (...) А ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас“. А на то му Господ Христос рече: „Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује“. На то своје неверје исповеди са сузама, дакле са покајањем, и повика отац: „Вјерујем, Господе, помози мојему неверју!“

Господ само у случају Хананејке наиђе на озбиљну и дубоку веру, а углавном му сви одговарају са млаком и недовољном вером. Чак и сами апостоли је нису довољно имали да би савладали и истерали ђавола. Фарисеји су безочни неверници, а отац хоће-неће. Неодлучан је. Прекор пада на све, а од дечаковог оца се тражи да верује. Он је, зацело, и довео свога сина Господу управо због тога што је имао вере, али је његова вера са недостацима, мањкава и малена. Али је свесна те мањкавости, те се несрећни отац поправља речцом вере: Помози моме неверју. А најмање вере има онај који мисли да је има много. Препознаје тај отац своју немоћ, па зато добија благодат.

- Душе нијеми и глухи, ја ти заповједам, изиђи из њега и више не улази у њега!

Бес урликну, снажно стресе дечка и изађе, а он оста као мртав.

Пошто је Господ Христос ушао у кућу, упиташе га ученици зашто га они не могаше истерати. Одговори им Господ: Овај род се изгони само молитвом и постом. Апостолима, пре Педесетнице, недостајала је и вера и благодат, да га они исцеле; а и моћ над Сатаном. Господ је имао обоје – и божанску моћ и над болестима.

 

II БЛАГО ПРОГОЊЕНИМА

„Блажени сте кад вас људи омрзну и када вас одбаце и осрамоте, и разгласе име ваше као зло због Сина човјечијега“ (Лк 6,22).

Највише личе на Христа управо прогоњени. То се особито потврђује речима: „Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Када бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет“. И више од тога, долази час када ће сваки који вас убије мислити да Богу служи. Значи, ми идемо тим истим апостолским путем и на њему нас чека противљење, оспоравање, омаловажавање, мржња (чак и од браће), прогонство и смрт на крсту. Шта друго да очекује онај који верује и настоји да по Евангелију живи. Песимизам, жалост, малодушност и депресија је за многобошце! Док је прогоњење блаженство Христових ученика. „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене“ (Мт 5,11).

Да ли ово блаженство значи да се сматрамо срећнима, блаженима у патњи? Да ли се може сматрати блаженим непосредно прогнан зато што телесно и душевно трпи? Не! Блаженство прогоњених правде ради је у томе што је прогоњење искључиво ради вечног живота. Стога: „Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас“ (Мт 5,12). Не, оно болно је само патња. Господ каже да ће они који трпе због њега бити преображени и обожени у радост вечнога живота. Сетимо се многих светих који су трпели прогоњења од својих, од „лажне браће“. Сетимо се светих апостола који су отишли пред Синедрион радосни што су поднели погрде и понижавања за свето име Господње (Дап 5,41). То је прогоњење онога који се држи у Евангелију и по Евангелију, па тако изазива без своје воље оддогађање зла, мржње и смрти. Ово прогоњење се трпи у тишини, док су оддогађања бучна и на час преовладају. Живот се троши само за Добро, а никако за Зло. Сви прави хришћани деле предназначење свог Учитеља. Прогоњења су доказ да хришћани нису на кривопутици, у прелести и у смрти греха. А оде и похавале нису за праве хришћане. Трајни успеси су знак духовне пропасти. „Тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама, јер су тако чинили лажним пророцима оцеви њихови“ (Лк 6,26). Тешко вама када вас сви тапшу по рамену, ките вас ордењем и одликовањима, похвалама и одобравањима светине, јер је то прћија лажних пророка. Спасење да очекујемо само од Господа, јер га он једино може дати. Одушевљено пљескање светине и кићење ордењем оног у обмани који умањује свето Евангелије сврстати међу лажну браћу, односно међу лажне пророке. А има их!