Ево смо на свом подручју: Нећу веровати ако не видим! Безвољан сам, прождире ме животна досада и мучи мртвосаност и животни премор и када не радим. Где је тај смисао живота? Где је та нада на живот?! Људи су зли. Најбоље је не живети. Човек је човеку вук – исповеда се гласно наш савременик!

У пустињи живота недостаје много, хришћанско срце које се дарује добровољно свима. Нигде ружичњака љубави и радости. Нигде мириса освештаних. Само подела. Свуда поделе, „чисти“ и „нечисти“! Може ли такво мртво хришћанство оживети, засијати привлачном снагом? Може ли свако од нас бити жива и чудотворна мироточива икона, знак Бога живога, што бисмо морали бити? Да Христос живи у нама! Да Христос љуби у нама све људе без разлике! Да Христос настави своје дело и данас? У Божјем ружичњаку, оне миомирисне руже су сакривене у жбуњу и трњу. Тек их по бујном мирису једино божански Вртлар може наћи. Он открива те руже које се не виде. Он открива властиту присутност. Све одише Богом. Све мирише на Бога. Нисмо га видели, али смо испуњени његовим Миомирисом. У заједници смо светог Амвросија Миланског. Његова заједница је складна. Живимо као браћа рођена. Ми смо Црква. Светлост смо усред мрака. Светлост нас просијава. Отварамо својом љубављу сва срца. Негујемо један Дух који нас испуњава. Дух Свети који је опречан духу овог света. Ми смо права православна заједница. Сва материјална добра су нам заједничка. Делимо, као ранохришћански комунисти према потребама својој љубљеној браћи. Љубав је лепа, нежна и лековита. Миомирис љубави прелази преко свих граница и успева. Разне сорте хришћана се кају и у том прочишћењу постају једно. Делотворна, опипљива и опажајна љубав успоставља општење свих у једноверју. Није наша вера само лепа и није од празних речи, јер се таква вера лако и заувек изгуби. Ми имамо љубав међу собом. Не само да помажемо колико можемо као неки, већ дајемо све. Жртвујемо се за своју браћу. Притичемо браћи у невољи, а браћа су нам сви, па и иноверни а и безбожници. Наше правоверје је несебично, пожртвовано је хришћанство. Стара вера. Свима дајемо прилику и будућност да се спасу. Знамо да више верујемо очима, него ушима! Више верујемо рукама, него речима! И ми попут Томе тражите спасоносно отворено срце у које ћемо унедрити себе.

Чудим се, зашто неће људи да више слушају Евангелије које им ми свештеници читамо!? Неће људи више ништа да читају. Понеки од тих нових људи читају само евангелије живота; дела, утеловљене истине, проживљене истине читају! Ако нисмо луди Христа ради, не примају нас и не слушају. Једина богословска висока диплома која важи, која није купљена и поклољена, је она која се брани спасоносним зрнцем „лудости“, јуродивости. Ето, хвала Богу, дошло је време и јуродивих хришћана!

ГОВОР ЈЕДИНСТВА ЗАЈЕДНИЦЕ ГРЕШНИКА „Зато што си видио, повјеровао си; блажени који не видеше а вјероваше“ (Лк 20,29).

Апостоли су се затворили не само због свеопштег страха да нам се не догоди као Господу, већ и због опреза да нас не покоси глас о Христовом воскресењу. Спремни смо за светлост. Шта ако Пилат поверује јеврејским поглавницима да су апостоли оскврнавили свети Гроб и однели свето Тело !?

Хришћани су се од почетка мирбожили, односно Миробожјима су се поздрављали од памтивека. Ето, што о тим поздравима миром каже свети Кирило Александријски: „Тим поздравом се Господ дао деци Цркве као благослов. И ми на почетку богослужења називамо једни другима мир. Мир између себе и са Богом, извор је и почетак сваке добробити“.

Шта значе показане рањене руке Господње? – Господ нам је показао своје рањене руке, свој свети Бок, своје свето Подребарје као непрестани знак Господње победе након тешке борбе. Те ране учвршћују веру апостола, у његово воскресење и прослављеност. У Горњем Јерусалиму ће те ране Син показати Оцу кад нас буде заступао указујући му на његова страдања. На свеопштем Божјем суду окорели грешници ће бити осуђени. Светитељ Кирило Јерусалимски вели: „Гледајте човека кога сте распели, гледајте ране које сте му задали, гледајте бок који сте отворили. Ви сте те ране отворили, за вас су оне отворене, а ипак нисте хтели ући“. О, Господе, сакри нас у свом боку!

„Мир вама! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас“ (Јн 20,21). „Тим је речима Господ показао достојанство апостола и уједно неупоредиву величину позива, задатка, оносно послања и благодати које преноси на апостоле“. Свети Григорије Богослов истиче да Отац није послао Сина да благује, већ да трпи. „Као што Отац љуби Сина, а ипак га је послао у трпљење, тако и Господ љуби своје ученике иако их шаље у свет да трпе. Када вас шаљем у прогонство, с правом као да је казао, чиним то исто, љубављу којом је Отац мене љубио кад ме је послао у свет“. Тврда је то беседа, али и спасоносна. Господ шаље своје, па тиме и све свештенство, да опраштају грехове. Са тим циљем даје Духа Светога, јер без благодати Духа Светога, нема ни опроштаја ни опраштања. Том великом благодаћу опраштања, Света Црква је заједница грешника али и светих.

Дух Свети испуњава васелену и све што је на њој. Боље је за нас да Господ оде Оцу, јер ће нам само тако послати Утешитеља, Духа Бранитеља (Јн 16,7) и тако ћемо бити крштени Огњем – Духом Светим (Дап 1,5). Нека пије ко је жедан, јер ће реке живе воде потећи из Господњег бока (Јн 7,38). Сада је Дух Свети дошао у пуноти и за њега Господ потврђује да га ми познајемо, јер са нама пребива и у нама ће бити (Јн 14,17). Он је најизврснији дар. Неизмеран је и несагледив. Прима га само онај који правоверно верује и живи. Тај дар је неподељиво везан за Васкресење и он ствара јединство. Где нема јединства, нема ни Духа Светога. Дух Свети од различитих чини један Божји народ. Народ који утврђује Божја љубав. Сви смо у Цркви истим Светим Духом испуњени, па смо стога у потпуном јединству. Тај Дух је веза јединства међу нама верујућима, јер ми смо мистично тело Христово – Света Црква. У њој се сви разумеју, јер се служе језиком љубави. У њој нема класа и каста. Нема виших и нижих. Оних одозго и оних малих. Учени, неуки, сународници, странци, робови и слободњаци су браћа и сестре, једно су. Дух Свети је стварност која непрестано делује у Светој Цркви. Како то знамо? Па, управо по том зеленилу, по тој животности, по тој присутности у нама. Дух Свети у нама буди ново стварање и у нама расте ту пуноту љубави. Он нас отвара за свако надахнуће Њиме.