Јерихон је најстарији град на свету. Могло би се рећи мегалополис у пустињи, али сав окружен бујним зеленилом и богат водом, званом Јелисејев извор. Тај плодан предео усред пустиње је од Јерусалима удаљен свега 37 km и стар 8000 година. У овом правелеграду је свима јасно да је време варалица, те да је повест светиња и учитељица живота. Близу Јерихона цветала је пророчка школа којом су управљали пророци Илија и Јелисеј (2 Цар 2,1-11). У пограничном граду је цветала и трговина, особито разним балзамима и мирисним уљима, те и другим апотекарским исцрпинама биљака и животиња, те и минерала. У Јерихону је било много цариника и надцариник Закхеј. „И ушавши у Јерихон, пролажаше кроз њега. И гле, човјек звани именом Закхеј, и он бјеше старешина цариникâ, и бјеше богат. И тражаше да види Исуса ко је он; и не могаше од народа, јер беше малога раста. И он потрчавши напријед, попе се на дивљу смокву да га види; јер је поред ње требало да прође“ (Лк 19,1-4).

Следећи навод из Библије сведочи да је Палестина у време римске управе била загађена поквареним пословањем (corruptio). Поткупљивост и подмићивање, те и кривотворење списа, диплома, достизало је неописиве размере као у наше време: „Ти си милостив свима, јер можеш све, и кроз прсте да гледаш гријехе људима да би се покајали. Јер ти љубиш сва бића, и не мрзиш ни једно које си створио“ (Прем 11,22-12,3). Овај данашњи одломак светог Евангелија открива као „срастао“, као опипљив случај корумпираности који речито говори о покајању надцариника јерихонског.

Закхеј је већ чуо о Христовој доброти према цариницима, али га је потпуно ненадно сусрео и одлучио да уреди своје рачуне с Богом. Закхеј се обогатио отимајући новац и драгоцености од сиромашних. Зачудно, Господ Христос га не прекорава, већ жели да пође као пријатељ у његов дом. Зачуђујуће је да један учитељ у Израилу јавно позива надцариника које су други Јевреји избегавали и мрзели због њиховог служења окупаторским римским властима и стога их мрзели као непријатеље изабраног народа Божјег. Наравно, да је Закхеј као поглавник још више био омражен од обичних цариника.

Сви ми, браћо и сестре, које Господ Исус привлачи, којима се он открио, Закхеји смо. Грешни и покварени, али горимо за Господа. Док све те млаке духом, духовне лешеве, Господ превиђа и занемарује. А нас зове!

Да ли ти и ја горимо пуним духовним огњем да дубље и боље упознамо Господа, да му се не само приближимо, већ да се сажмемо с њим? Од сажимања, обожења њиме у духовном животу нас ништа не може одвојити.

„А када Исус дође на оно мјесто, погледавши горе, видје га и рече му: Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме. И сиђе брзо; и прими га радујући се. И сви који видјеше негодоваху, говорећи како уђе да гостује код грјешног човјека“ (Лк 19,5-7). Закхеја је Господ приметио још док се верао на дрво и позвао га по имену, те и да сиђе са дивље смокве и да му се придружи. Господ Исус заиста му се са смешком нуди као гост, а овој веома почаствован сав радостан га прима. Малени Закхеј је од радости порастао, озарен, умивен од оних јеврејских гордих подсмеха својих суграђана. Васцео му се Јерихон дивио, почаствујући га за добро дело. Почаст је увек и искушење. Спаситељев глас је преносио неизрециву доброту и праштање, и више од праштања; Спаситељ је ушао у живот, у срце Закхејево. Постао је начин његовог живота.

У том плодоносном и одушевљеном покајању „Закхеј стаде и рече Господу: Господе, ево пола имања свога даћу сиромашнима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко“ (Лк 19,8). Свети Оци означавају ову Закхејеву меру враћања за закидање и отимање као еванђелску, као хришћанаску. О, благо Закхеју! Ретко се Закхеј јавља међу неправедно обогаћенима, међу покварењацима. Закхеја је облагодатио Дух Свети и он је постао самилсно спреман да дели милостињу сиромашнима преко светих апостола, безимено. Искрено исповеда и да је многе и неке преварио, да је нешто непоштено и незаконито стекао на рачун ближњих, богатих и сиромашних, и изјављује да је одлучан да надокнади штету по старозаветном праву – четвороструко. То и јесте право хришћанско покајање и пуна мера великодушности.

Светим покајањем овај се надцариник показао као прави, веродостојни потомак Авраамов. Фарисеји су царинике сматрали непоправљивим и изгубљеним за вечно спасење. Међутим, Господ је понудио спасење и нама цариницима, па и надцариницима, ако отворимо вратнице свог дома и свог срца: „Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ућићу к њему и вечераћу с њим, и он са мном“ (Отк 3,20). То је уједно и одговор оним фарисејима и осталим поштоватељима Закона зашто је Господ Исус свратио у дом овог јавног грешника, како су побожни Јевреји сматрали царинике и друге покварене, корумпиране. И сви ми у чије је душе свратио Господ насладићемо се свете евхаристијске гозбе. Управо онако како је то учинио и уприличио и Закхеј Господу у свој кући.

Овај пак цариник постаде апостол ког је апостол Петар поставио за епископа Кесарије палестинске.