Гадаринска, Гергесинска земља налазила се на источној обали Генисаретског језера и била је многобожачка. Њу посећује Господ одмах после силаска са Горе, е да би на делу показао да је он Месија, Спаситељ човечанства, те да је његово дело – икономија спасења свих људи. Додуше, његови сународници Јевреји су очекивали Месију само за израиљски народ; да Месија буде само јеврејски избавитељ од римског ропства, односно од политичке потлачености изабраног Божијег народа. Ово зачало светог Евангелија зацело је трагикомично. У самом наслову перикопе истиче се исцељење бесомучника. Од како је човек пропао испод самог себе у грех, Сатана, Зли, мучи људски род, наводи га на зло, али га и злоставља. Супротно Сатанаилу, Господ Исус је дошао да „мучи“ њега, да се бори и надвлада га, као што се догодило „пре времена“. Бесови дршћу пред Господом и признају га као јачег. Нажалост, често смо слични становницима овог града у Гадари, не увиђајући као и Гадаринљани величину дела Господње доброте према многим опседнутима. Зар и ми нисмо често замолили Господа, ради „мира у кући“, да напусти град и чак и нашу земљу? Зар и у нашем такозваном друштву, руља не изађе „у сусрет Исусу“; и видјевшига, молише да оде из његовог краја“ (8,34)? Зар и наша светина, руља, не одбацује најбоље и придружује се клеветама, обедама, оговарањима и претњама. Сва се та „канализација“ сручује на душе најплеменитијих који су настојали да помогну морално палима. Ко уопште помаже морално палима?! Насиље иде даље у тежњи да убије и сатре најбоље. Најбољи се одбацују као бескорисни. На срећу, најбољи нису слабе, већ мужествене, храбре душе! Зли подјармљује и нас и наводи нас на многа непочинства, настојећи да нас што дуже држи у огреховљености, док, међутим, Господ је нада, излаз из тунела, у светој тајни исповести нас ослобађа страшних окова греха и измирује нас са светом Црквом, са заједницом верног народа Божијег. Од наших грехова Господ не трпи, док штета коју наносимо браћи и сестрама својим, светој Цркви, непосредно погађа и Господа, те и вређа његову бескрајну доброту. Сваки грех повлачи и своје последице. А последице су олуја и град опустошења. Неуспех. Поводње. Суше. Катаклизме. Разочарење. Дубока су зла и још дубља су злочинства којима се подајемо. Земљотреси, елементарне непогоде, пустошења од поплава, вулканске ерупције које уништавају све пред собом. Негде је суша злотвор који усмрћује изгладнелу децу и одрасле. Епидемије разних заразних болести, такође ратови са најсмртоноснијим оружјем уништавају милионе. Ако постоји Бог, одакле Зло? Зло је углавном у човеку. Зло је постало велики проблем и узрок револта. Зло је понекад крик природних недостатака и противречности. Зло је злоупотеба слободе најчешће. Хвала Богу, уз Зло, постоји и Добро. Зло одагнајмо и сатримо, а Добро пригрлимо.Само Бог може опростити грех који треба мрзети, јер он вређа Божју бескрајну доброту. У раној Цркви првих векова било је врло живо осећање свеопштег и личног греха. За јавне грехове се морало принети и јавно покајање, па тек када добију опроштај, примају се поново у заједницу верних. Некад се зло приписивало искључиво Сатанаилу, док се у нашем времену не верује у постојање нечастивога. Читава повест спасења, а нарочито свеколико дело Искупљења, у самом Господу Христу, у сваком хришћанину посебно, у животу Цркве, садржи битно оруђе за непрестану и истрајну борбу. За борбу до задњег даха, најпре против неличносног зла, не само против наших страсти, него и против Нечастивог, личносног Злога духа и против личности Сатанаилове, те и свих његових демона и других његових сателита. Свето Евангелије је веома далеко од тога да би сву борбу између добра и зла свело на самога човека, а изван њега на једноставна питања привидних сила, биохемијских процеса у телу, психологије, нагона одржања или других порива душетелесног бића. Зло је у оба случаја неизмерно више личносно и конкретно. Не смемо сво зло приписивати искључиво Сатанаилу, али не смемо мислити да га нема. Верник светом тајном Причешћа припада црквеној заједници. Не каје се само ради обраћења, напретка и спасења, него и ради добра браће и сестара, са жељом да поправи злочине које је проузрочио грешећи. Тек обраћењем постаје способан да светој Цркви доноси своје милодаре – своју светост. Света црква блиста и привлачи људе само и искључиво својом светошћу. А сама она је света, само у мери светости својих чланова! Покварена Црква води отпадији, незнабоштву и богоборству оних око ње. Нека сваки од нас настоји да Црква буде без љаге, то јест да „нема мрље ни боре, или што томе слично, него да буде света и непорочна“ (Еф 5,27).

УСТАНОВЉЕЊЕ ДВАНАЕСТОРИЦЕ

„И изиђе на гору и дозва оне које сам хтједе, и дођоше му. И постави Дванаесторицу, да буду са њим, и да их шаље да проповедају, и да имају власт исцељивати болести и изгонити демоне“ (Мк 3,13-15). Господ диже, подиже и гради своје нерукотворено Царство – своју Цркву. Бира најпре себи блиске ученике, своје сараднике и помоћнике, сатруднике. Лично бира. Стоји на гори и из народа позива оне које „сам хтједе“. Његов избор је тајанство. Он бира њих, а они – апостоли, одабрани су. Бивају, живе с њим и уче да проповедају. Умеће проповедања је несумњиво главни апостолски дар, спасоносни дар свештенства. Господња Небеска богословија овде на земљи је уствари услов свих услова примања у апостолску, односно, у свештеничку службу. Господ их поучава најпре богословљу, а то значи молитви, па потом вршењу светих врлина и свеврлина – крепости, односно, животу према захтеву апостолског послања које им је поверио. Потом их шаље да проповедају и да изгоне ђаволе. Храни им духдушу тела својим пречистим Телом и пречистом Крвљу на Велики четвртак, а потом ће проживљавати дане страдања, смрти и Васкресења, па потом бити благословени од Унебоходећег, односно бити прожети Духом Светим. Позивом у апостолство настаје Света Црква која је учитељна, али која је и учена, „која слуша“. Ако је неука, пориче саму себе и даје се само ученима у Духу Светом. Апостоли, велики и мали, постављени су као пастири који ће по Господњој заповести напајати невољнике, потлачене, пале, болесне, лутајуће; те ослобађати сужње, подизати слабе и тешити малодушне (према светом Клименту Римском). „Нека дође благодат и нека прође овај свет. Осана Богу Сину Давидову! Ко је свети нека приступи! – Ко није, нека се каје! Марана та. Амин“ (из сиријске литургије). Апостоли са Господом Исусом чине заједницу, они су његови ученици који су му на срцу, браћа су његова и његови пријатељи. „Ви сте пријатељи моји ако творите шта вам ја заповиједам. Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега објавих вам. Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах и поставих вас да ви идете и род доносите; и род ваш да остане, да што год заиштете од Оца у име моје да вам да“ (Јн 15,14-16). Они су постали Христови веровесници, проповедајући по целом свету свето Евангелије и постаће носиоци божанске власти да опраштају или задржавају грехе. Господ Исус је Послан. Он је Апостол Очев; а тиме је Господ једини Архијереј. Само је њему Отац поверио да изврши икономију, дело нашег спасења. Он се као Архијереј представља кад каже: „А ово је воља Оца који ме посла, да све што ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкреснем у последњи дан“ (Јн 6,39). Послан је од Оца да свима да живот, па шаље своје ученике са задатком да наставе његово дело спасења: „Као што мене посла Отац, и ја шаљем вас“ (Јн 20,21). Од тог трена света Црква предузима на себе Господње искупитељско дело или послање, шири га по целом свету и овековечује га на овом свету. Само на овај начин настаје сваки богоугодни вид апостолства, односно, правог свештенства. „Јер ми смо Божији сарадници“ (1Кор 3,9) који хоће спасење целог човечанства. Зато апостолство, свештенство, деградира се ако је само академска професија. Зацело апостолство не може бити лична професија која доноси друштвену „позицију“, плод људског умећа и рада, већ је оно увек песништво ако је Богом освештано. Увек је сарадња са Христом Господом који је дошао да све спасе. Све друго је чиновниковање, односно, изневеравање у виду клерикализма, поповштине, симоније и других изопачења. Наведена и ненаведена изопачења поповштине, важе за епископе, свештенике и ђаконе, док се народ изопачује у светину, неверујући народ. Господ Христос је једини Посредник и једини Искупитељ, и „нема ни у једноме другоме спасења, јер нема другог Имена под небом датога људима којим бисмо се могли спасити“ (Дап 4, 11-12). Сваки од крштених је позвани апостол, ако смирено и с љубављу саслужује Господу. Док Господ наш Христос служи, а сва Црква му саслужује.