О безумном богаташу

Овај еванђелски одломак говори о последњим стварима, о Другом доласку Христовом и Страшном суду. Он говори о смислу живота.

Живимо у трагикомичном свету, у тзв. потрошачком друштву, па нам је близак човек типа “уморног од живота” и типа “сладострасника”, док човек типа “подвижника” или “прегаоца” измиче нашем искуству. У дилеми смо: Девизе и вечна несрећа или покајање и вечно блаженство! И када имамо новац и славу грцамо у очајању. Као да у потрази за срећом и спокојством налазимо само несрећу, очајање и лудило. Таштина, празнина и бесмисао је гомилање богатства без Бога, знање без анђела и образовања без образа. Залудно је полагати наду у високи стандард, он не спасава: “Безумниче, ове ноћи тражићу душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити?” Овим речима се осуђује незајажљиво лакомство које је уствари идолопоклонство, овим речима се не осуђује рад, стварање за породицу, зарађивање, учење и образовање. Осуђује се златно теле ком се жртвује здравље, лепота, младост; ком се жртвује тело и душа, ком се жртвује васцео живот и то ради високог стандарда. Безбожни мамона робује свакој страсти језика, очију и плоти (пути). Продаје се и распродаје, губи душа, чупа из корена, гази и потире брат, проневерава и изневерава чега се дотакне, опада и оговара, преко суди и љуто осуђује, уходи, лаже, кривотвори, сведочи лажно, краде, издаје вера за вечеру, убија у утроби... О не, нисмо ми хришћани против живота у благостању, али смо против обоготворења живота у богатству, јер нас оно чини робовима злата и уживања. Ево и многобожац Цицерон каже: “Одреци се! Претрпи!” “Него сабирајте себи благо на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше” (Мт 6,20-21). Зато све треба мерити Царством Божјим. Безумно је згртати добра овога света, а мудро је богатити се Богом. Но то не значи да презиремо овај свет и људе, већ настојимо да не будемо самољубиви и усвајамо себељубље и нова мерила овога света. Ми хришћани смо уствари у потрази за скривеним благом вечности.

“Још је Царство небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши, човек сакри и од радости своје отиде и све што има продаде и купи поље оно” (Мт 13,44). Царство Божје је “благо сакривено” које откривају само они којима је Бог у срцу, који се наслађују његових блага и који се радосно одричу свега само да га вечно благују. Док је сав остали свет потрошачки свет уствари трагична жртва свеопште есхатолошке катастрофе.