Господ је десет заповести протумачио двема заповестима љубави која и јесте пунота Закона (Рим 13,9-10). Прве три се односе на љубав према Богу и биле су написане на првој плочи, а осталих седам се односе на љубав према ближњем и биле су написане на другој плочи. Да ли је само поновио познате старозаветне заповести које дословно наводи из Поновљених закона и књиге Левитске (V Мој 6,5; III Мој 19,8), или је донео нешто савршено ново из старог, и у чему је то усавршавање? Велика новост је у сажимању ове две заповести у једну: без богољубља нема ни човекољубља (I Јн 4,20-21). И она је позив на троједно прожимање. Фарисеји се, међутим, и данас придржавају 613 прописа, 365 забрана и 248 наредби – што укупно чини 1226 закона. Они су из свог срца ишчупали све нејевреје – све “псе” (“гојим”), односно све “нечисте”, царинике, слуге римских окупатора, јавне грешнике, губавце и уопште заражене и блуднице. “Потомство Авраамово” изопштава, одбацује, прогони из заједнице, протерује, презире и гнуша се над “псима” или их каменује. Код њих се суботом и празником забрањује чак и лечење, па и притицање у помоћ ближњима у невољи. Јеврејима ближњи бива само Јеврејин. Они још веома зазиру од кућа многобожаца, полупагана – Самарјана, али покадшто негују и уверење да Богу служе када прогоне или убијају хришћане (Јн 16,2). Господ Христос поступа управо супротно. Ту је Свето Еванђеље! Из њега је очигледно да ове две заповести старозаветно подељене остављају ту фарисејску провалију између човека и Бога, а самим Господом Христом сажете у једну, представљају новозаветно испуњење Закона и много више.

Новозаветном вером Бог у ближњем постаје видљив, јер је љубав већ испуњење Старог завета (Рим 13,9). Ближњи није тек “јединка људског друштва”, искључиво Јеврејин или хришћанин, већ је он, ма колико се чинио даљњим Неко ко заслужује нашу највећу љубав после Бога. Ближњи тако постаје Неко без ког се не можемо спасити. Љубав је исијавање свих врлина, и то оделотворених. Стога, права љубав и јесте служење и лично даривање ближњем. Зато је хришћанско старање за спасење ближњег најпрече (Јак 5,20). Многи греси наносе штету ближњем. Кајање нужно подразумева да се украдено врати, да се ране исцеле, гласине опозову и поправе и да се на други начин сви греси против ближњег окају. Чинећи зло не постиже се добро. “Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима” (Мт 7,12). “Гријешећи се о браћу и рањавајући њихову слабу савјест, о Христа се гријешите” (I Кор 8,12). “Не чините оно на шта се брат твој спотиче или саблажњава или слаби” (Рим 14,21).

Очигледно је да ове две старозаветне заповестти о љубави у Господњим устима имају заједнички извор у новозаветној вери, али и увиру у њу. Зато је љубав једино могућна као еванђелско оделотворено препорађање из вере, те као увирање у веру праву; или речено друкчије: Господ Христос нам даје заповест о љубави, али и моћ да волимо. Човек је створен за Бога који је Љубав, а грех га је учинио себичним, саможивим, разбоженим и неспособним да воли или тек способним за егоизам удвоје. Тако огреховљен не може да се да, јер има страх од љубави. Тако огреховљен не препознаје божанско порекло љубави и Бога и ближњег као смисао своје љубави, те запада у неизлечиви и дубоки неред. Права хришћанска љубав је вазнесење у неки други Свет. Она је права степеница на лествици вечности. Ближње љубимо, Бога обожавамо!