Позив: „Хајде за мном!“ упућен Филипу, уродио је плодом. Филип нађе ученог Натанаила и посведочи да су нашли „оног за кога писа Мојсије у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, из Назарета. Натанаило га упита може ли бити шта добро из Назарета, нашта му Филип рече: Дођи и види! Осведочи се. А пошто Натанаила Господ виде, прозре га Духом и рече: Ево правог Израиљца у ком нема лукавства. Зачуђен Натанаило упита: „Откуд ме познајеш?“ И одговори му Господ: „Прије него те позва Филип, видјех те кад бијаше под смоквом“. Задивљен Натанаило исповеда Господа као Спаситеља, као Месију и рече му: „Рави, ти си Син Божији, ти си цар Израиљев“. Ове Натанаилове речи задивљења отварају, откривају земљи величанственост неба, анђелâ и све славе Божје. Небо је гледање лицем у лице, „као што јесте“. Небо је предочавање, икона. Отвор кроз који се види да „живот значи бити са Христом“ (Свети Амвросије, Expositio Evangelii secunдum Lucam, 10,121: PL 15,1834A). „Vita est enim esse cum Christo“! Али живот значи бити и са ангелима и свима светима. Небо отворено је тек само наговештај пуноте доласка царства Божијег на крају времена. После општег суда, праведници са ангелима, прослављени у телу и души, цареваће заувек са Христом, и сама васелена ће бити обновљена. Колико зеленила, колико боја!? То преображено човечанство улази у „нова небеса и нову земљу“ (2 Пт 3,14). Све ће живописати, саставити од „нове твари“ у Христу, како оно што је на небу, али и што је на земљи (Еф 1,10). Када ће то бити не знамо, као што не знамо начин преображења васелене. Ово одшкринуто небо је икона евхаристијског славља ком се придружујемо и унапред, још овде, кушамо вечни живот. „Небеса“ би могла бити светлосна, ангелска виђења чистих духова који чине икону њихову и кроз њих просијава, а у којима Бог пребива и креће се (према светом Кирилу Јерусалимском, Caticheses mistagogicae 5,10: PG 33,1117B). „Отворено небо“ је могућност да се види, да се види изрециво богословље, катафатика. Могућности да се види права икона у наше време телесности, потрошње, егоизма и солипсизма све је немогућнија. Пуне су нам цркве мртвих икона, телесних, у стању гњилења и трулења, али су најчешће мазарије и одрази примитивне религиозности. Нису из поднебесја вере, јер нису откровења, нису неба отворена. Неки савремени иконописци, веома познати и славни у цркви, доносе поплаву веома лоших, мртвих, али и богословски и ликовно неукусних икона. Већина од тих прослављених и прихваћених иконописаа (углавном пристрашћем епископа игнораната) ликовно су неуки или половично богословски учени, па ни једни ни други не сазиру икону, не предочавају Царство Божије. Те иконе – шкарт, неукус у виду „колачића“ удаљују од Бога, од вере, али и од духовне разборитости и мудрости. На срећу, постоје код нас прави иконописци, веома скромни, али све већи, као група нове српске школе који су своју стваралачку мудрост нашли управо у својој правој вери – тачније речено, у откривењу Божјем, уз сву ликовну и богословску ученост. Јер, иконописац слика по својој вери! – А ускоро ће сликати како живи! Тај прави иконописац је јединство духа и руке, и опире се расколу, расцепу, схизоидном, између вере и живота. Што год више слика „колачиће“ који нам се много допадају, телесан је, односно у расцепу; дочим год нам се праве, живе и естетски скоро савршене иконе не допадну, већ нам се чине веома ружнима, ухваћени смо у лошем, па и недостојном животу. Тај живот је у многим расцепима и расколима, обично веома путен и многобожачки. Из религије је, а не из откровења.

Особито похваљујем једног српског иконописца који својим иконама изражава радост васкресења и прави је апостол, велики уметник исконским усвајањем Христа у себи, а својим ликовним језиком ослобођен путености и свега сувишног што ремети радост живота у Христу. Препознатљиве је христоликости као стваралац. У свакој својој икони доноси печат, апосфрагизму Христову и карактеристичу особеност. Његове иконе исијавају саборност, католичност, и зато сметају телесницима који их ниподаштавају и одбацују. Али шта ћемо, борба за слободу икона је у јеку, захуктало траје. Иконе тог новог апостола правог иконописа сијају кроз радосну, раздрагану игру линија, блистави колорит, декоративне елементе; освојио је богословље иконе и у стању је да наслика светлост, покајање, дубоку духовност... све, баш све! Јер, у његовом сликарству, односно иконопису, материјално, телесно нема превагу над духовним. Овај апостол иконе, потпуно слободан у Христу, не само радосно проповеда Лепоту – Христа, већ је и служитељ Божји који сабира и дарује своје стваралаштво које надилази време и место настанка, те и као прави уметник који ће остати као великан који обједињује све ликовне знакове у васеленској поруци упућеној и дарованој Цркви која се моли, а не која гледа са стране. Ти који гледају икону са стране и искоса су из сфере магије и религије, а не из подручја вере као откривања.

Седми васеленски сабор или II никејски, како се још зове, потврдио је саборно поштовање светих икона, али се иконоборство, као одбацивање, омаловажавање, порицање, окивање, па и уништавање иконописа и икона широм наше Цркве, и на Истоку и на Западу, јавља и данас. Запад је не само прогонитељ икона, већ нема ни очи за иконе, а на Истоку и данас о иконама пресуђују епископи незналице који као неуки нагомилавају тај иконични шут у цркве. Не треба нама цар Лав III Јерменин (717-740), јудео-исламска, те и манихејсо-павликијанска мржња према иконама, те ненависти према иконама је премного и данас. Недостаје много – образовање, али за утеху постоје изузетни зналци литургијског значаја праве иконе, као израза истинитости Евангелија, али и човекопознања. Постоје и данас побожни иконописци, прави хагиографи од духовног, свештеног достојанства. Литургијска уметност и данас пита, храни верујуће духовним сазирањима, пречишћава све чулно, путено, које „надима“ и открива, те предочава се и у савременом иконопису као Онај који је дошао и нису га препознали као Богочовека Христа.