Данас света литургија сазире Царство Божије у три пројављивања: Христос Цар, Христос Пастир и Христос Судија. Христово Царство је вечна будућност и његови деоници су тај Есхатон. Он поставља озбиљно питање: шта ће бити с незнабошцима, паганима и безбожницима? Јевреји су веровали да ће Бог на свеопштем суду осудити све који нису припадали јеврејству, некадашњем изабраном народу. Тај суд би се имао збити на подели света на изабране, на Јевреје, и одбачене и проклете, пагане. Евангелије даје мерило поделе света на дан општег суда. Без значаја је потицање од изабраног народа, ако се не би вршила дела љубави према свима без разлике и разлучивања. Многи телесни потомци оца нашега Авраама ће заувек бити одбачени, ако се не ољубаве и не обоже. Биће спашени само они који љубе Бога и свог ближњег. Царство Божије, Христа, не отварају чисте и празне руке написане на јеврејским гробницама. Царство Божије се не остварује после смрти, у вечности. Царство Божије, Христа, живимо већ сада, а у својој пуноти наставићемо га у есхатону после смрти. Као деца Божија живећи Христом, вечни живот ћемо само наставити после гроба. Вечно ћемо живети у Љубави која је Бог.

Господ Христос успоставља себе, Очево Царство, али не силом освајача, него благошћу Пастира. „Ево ме, сам ћу потражити овце своје и сам ћу их пасти! Као што се пастир брине за овце своје кад се нађе уза стадо распршено, и ја ћу се побринути за овце своје“ (Ез 34,11-12). Господ Христос је Добри Пастир, старао се да овце чува, да их изводи на пашу, да их брани и да спашава стадо које му је Отац поверио. Лечио је овце када се оболесте и израњавају. Предаје их Очевој љубави. Он вели: „Ево ме да судим између овце и овце, између овнова и јараца“ (Ез 34,17). Христос – Царство Божје, доћи ће као Цар-Судија. Али када је Господ био међу нама није ништа наређивао, него је све отварао нашем слободном одлучивању. Примерно нас је слушао, служио нам и покоравао се. Он није дошао да му служимо, него да сам служи свима (Лк 22,24). Чак је и свима својим ученицима опрао ноге (Јн 13,12-15)! Христово Царство се заснива на њему, оно је он – Љубав. Ту Љубав, себе је оделотворио Животом. Раздо се људима. Љубав га је измамила из Пресвете Тројице и учинила га нашим пријатељем и братом. Љубав га је учинила нашим Спаситељем и спасењем. Христово Царство је Царство срца које љуби све и сваког. Оделотворавање љубави ће бити мерило по ком ће преко својих светих судити свету. На крају, концу историје ће бити само љубав. Његов Други долазак ће бити велико изненађење за све. Он ће се појавити у слави да суди свима људима ради љубави коју им је он открио и донео. „Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета“ (Мт 25,34). „А када дође Син човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разликује овце од јаради“ (Мт 25,31-32). Син Божји који је дошао као слуга, вратиће се као Цар славе на концу времена да суди онима које је љубио. Судиће им о љубави, и само о љубави. Љубав је циљ читавог дела, домостроја спасења. Ко не љуби, сам се искључио из спасења, из Царства Христовог!? А спасење је извор вечне радости! И ништа не користе ни чинови, ни редови, ни достојанства ако љубави нема.

А пресуда!? „Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми“ (Мт 25,35-36). Једно је мерило спасења: „Заиста вам кажем: штогод учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте!“ Царство Божије је широм отворено само за оне који су га препознали прерушеног у брата, човека који је у гладнима, жеднима, бескућницима и потлаченима куцао на њихове вратнице, на њихове груди. Они су га препознали и усвојили као своје Ја.

А с леве стране!? „Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим“ (Мт 25,41). О страшне ли обмане, о страшне ли прелести!? Није довољно бити крштен, миропомазан; није довољно бити свештеник или епископ, да бисмо се спасили. Живот нас је одвео на странпутицу против спасења, у прелест брига и пословања. Главно нам је: скрб да осигурамо за себе и своје, а за друге око себе ни мало не маримо. Да ли вас бар у цркви неко погледа водећи рачуна о ономе што ће једном сигурно доћи или су се одељивали и удаљавали сви, најпре срцем. Колико је од ових богомољних људи сусрело Господа Христа у животу? Колико су пута Господа Христа у бедницима, сиромашнима, потребитима и невољницима презрели? Колико је пута Господ Христос стајао пред вратима имућних, али се она нису отворила. Христу у сиромашнима нису припале ни мрвице са њихових богато постављених столова. Из тог изненађења на дан свеопштег суда „ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни“. То ће бити конац, крај историје.

Још смо овде и још се можемо спасити! Господ нас још није позвао Богу на истину. Још можемо неограничено и несебично волети све и сваког. Још можемо бити великодушни према браћи, Богу и себи. Страшни суд је већ почео. Наше ће бити само оно што смо поделили са ближњима. Љубав, језгро вере, јесте услов за улазак у Цраство Божије које је сам Христос. Ко љуби изгони страх од суда и од Судије, јер је Христос Судија љубави. Осана, што значи: Ах, спаси нас; дај нам спасење!