Јер је сваки свештеник за мене – ходеће Еванђеље, поновљено Еванђеље; ако то није, требало би да буде; а ако то неће да буде, онда – није свештеник.

Свети Јустин Нови

Свештеник (епископ, презвитер, свештеномонах) живо је ходајуће Евангелије. Њега је сам Христос изабрао као свог сведока (Еф 2,20;Отк 21,14) да проповеда речију и пером. Проповедање је благодатни дар свештеника али и царског свештенства, народа Божијег.

Монах или монахиња, а међу Богу посвећенима пустињак и аскета, тихујући, ћутљиво проповеда Христа и Њему се Једином посвећује. За овог немуштог проповедника Господ Христос је све. Монашки живот је увек у духовној борби као и сама та безречна проповед монахујућих.

Ми верујући, без разлике на ред, морамо сведочити име Господње исповедајући своју веру без страха, неустрашиво. Сам чин проповедања јесте обожавање Христа и најдубље могуће страхопоштовање . Требало би да проповед буде здрава духовна храна и свето освежење Духом одозго, те и продужено Евангелије, како говораше Свети Ава. Таква мора бити свака пастирска проповед и катихеза, а нарочито литургијска хомилија. Она мора бити уграђена у саму литургију после читања одговарајућег одломка из светог Евангелија да потпуно срасте са њом. Проповедник уствари преноси Евангелије као ризницу здраве речи (целомудрије) тако да беседе свештеничке бивају учитељне, назидатељне.

Моја недостојност у припремању својих проповеди држи се теологије и духовног списатељства најпре мојих учитеља у Христу: преподобног оца нашег Јустина Новог, светитеља Данила Будимског, Атанасија никада умировљеног Херцеговачког, Амфилохија Црногорског, Тадеја Витовничког, Амвросија Медиоланског и других великих латинских и хеленских Отаца. Не могу да одолим духовној упечатљивости проповеди блаженоупокојених свештеника Павла Врбице и Митра Јекића које сам слушао у свом детињству.