Све чешће живимо са људима веома обесхрабреним, безвољним и чак и очајним. Све више људи пати од душевне потиштености, од депресије. „Зомби“, промењене боје лица, мртве очи и потпуна неспособност осећајности. Умртвљеност и утрњеност чула. Понекад „утроје“: „зомби“, слободан дух и ђаво. Тај ђаволски капитализам је одвојио богате и раслојио људе у класе. И у слоју богатих и у класи сиромашних, „лумпен-пролетаријат“, песници и филозофи без куће и запослења. Већина теладуша су празна. Празнов до испразника. Леш до живог мртваца. Ту рупу, ту урвину пуне наркотицима, алкохолом, храном или потрошњом, куповином. И наравно, неморалом свих врста! Самоубиства и убиства су у моди. Ретко видимо раздрагано, радосно, просијано лице. Морени љутим и горким разочарањима, безвољношћу, очајањем и животном досадом, људи што дубље тону у живо блато „првобитне акумулације капитала“, што би рекао Карл Маркс. Ови описани, не могу се одазвати свом апостолству, чак и када су крштени, јер су веома затрпани потрошњом. Сваки порекнут апостолат је самопроклетство. Када је Господ позвао своје ученике да га следе, није било тако. „Хајдете за мном...“ На Христов позив, одазивају се Петар, Андреј, Јаков и Јован, па редом сви, заједно са Јудом Искариотским. И „они одмах оставише мреже и пођоше за њим“ (4,20). Господ позива на дело светог Евангелија. Позвани су слаби и неуки рибари у ту Високу Христову богословију и од „семестра“ у „семестар“ они се одуховљују, образују, одгајају и све више постају просветитељи Свемира. Васелене. Господ позива и све нас крштене у апостолство и у апостоловање, у апостолат. Господ позива све људе добре воље да се одазову у потрази за узвишенијим смислом живота. Позивајући нас, Бог показује да у нас, такви какви смо, верује. Бог се чак и узда на нас, поверава нам тако узвишену службу, упркос нашој очигледној слабости и грешности, издајствима и себичности. Открива у нама способности, дарове и скривене моћи. Шта ћемо ми такви какви смо Господу? Потребни смо му, чак и неопходни, најпре да као његови сарадници и следбеници продужимо његово дело стварања. Поверио нам је овај свет да га усавршавамо, да сва Божја богатства поделимо свим људима, да га просветимо и просветлимо. У перивоју светог Саве, ту су многа знаменита имена наше културе и стварња: свети Јустин Нови, Никола Тесла, Руђер Бошковић, Исидора Секулић... Милица Стојадиновић Српкиња, Ефимија Мрњачевић... Света Анстасија Јовановић, мајка светог Василија Острошког... Да ли смо ми такозвани обични хришћани сејачи светлости као они напред споменути или смо помрачитељи, људи мржње и злочина, који поричемо свето Евангелије? Мрак од нас постаје још мрачнији и гушћи, несумњиво! Ако смо се искрено одазвали као апостоли Христу, трудимо се да свет постане бољи, да у њему буде више љубави, светости и мира. Па и правде, побогу! Чини нам се да се свет уморио од тога да се креће напред, да се развија, већ да се руши назад. Ето, сав наш изум су поливинилске кесе за наше потрошаче!? На срећу, Бог нас позива као своје сараднике, саствараоце и пријатеље. Божја љубав према нама нас подстиче да и ми волимо своју сабраћу. Зашто Господ у апостолство није позвао анђеле? Они су много одговорнији и поузданији од нас!? Ти рибари са Јордана и Галилејског језера, званог „море“, које позива, они који су прошли средњешколску богословију светог Јована Крститеља. Ти честити здрави људи, тргујући рибом су били мало отворенији за Дух. Можда су знали две-три речи хеленски. Сирови су и незграпни за високу школу светости. А Господ их прима одреда какви јесу, али их чини онаквима какве их он хоће. „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи“ (4,19). У учинио их је рибарима људи. Сви га сместа следе као ученици, а он их васпитава за апостоле. И рибари душа се најпре уче стрпљивости у искушењима. Ваља рибарити, стотину пута бацити мреже и никада не престајати и одустајати. Сваки прави апостол хоће да помаже Господу у овом „рибарењу“. Ако у овом ловљењу риба треба много стрпљења, колико ли треба тек у сваком апостолском „рибарењу“. „А они одмах оставише мреже и пођоше за њим“ (4,20). Неопозива је моћ благодатног позива! Све остављају и одазивају се. Напустили су сигуран посао и зараду, топлину породичног дома гнезда – куће, да би следили Господа у несигурној будућности. Која чврста вера, каква мужевна одлука, каква заљубљеност у вечну вредноту Царства Божијега!? Какво одушевљење Истином! Господ и данас позива све људе да све оставе и њега следе! За тај подвиг способан је само онај коме је откривена сва љубав и лепота вере Христове. Тражи се да храбро жртвујемо све за веру. Да се одазовемо Божјем позиву, а не да га кукавички одбијемо. А колико само га често одбијамо само у једном дану, само Бог зна!? За све нас занесене његовом светом науком, снагом његове речи и његове богочовечанске личности, молимо да нас он прожме и да нас продухови његов Дух. „Зато нека је у (нама) иста мисао која је и у Христу Исусу“ (Фил 2,5). Прави апостол мора проучавати, продубљавати и богословски сазирати свето Евангелије и из њега се учити жртвеној љубави према људима и како ће им помагати да се спасемо.