Пророк Малахија из древне старине опомиње свештенике, као једине вође изабраног народа, ради тога што нису остали потпуно верни. Свети пророк их оштро кори и прети им одузимањем благослова и падањем под проклетство. Свети апостол Павле у Посланици Солуњанима указује на идеал свештенства у проповедању Евангелија. Свештеник Новог савеза није само дужан да проповеда, него да еванђелски даје васцелог себе без задршке у службу Богу и народу Божјем. Свештеник мора бити живи пример оствареног у животу Евангелија, ходајућег, како каже свети ава Јустин! Посредник између Бога и света. Слуге су Божје, али и гласници, чувари, водичи и покровитељи. Они су и Божје службовање или најамници, чиновници, верски службеници који раде за плату.

Господ Исус нас и у овом одломку светог Евангелија учи да се манемо кривопутица писмознанаца, фарисеја и садукеја, па и цариника. Две су биле организације Јевреја, две супротстављене политичко-верске странке, крајње непријатељски сукобљене. Обе су у непрестанм оштром сукобу и непријатељству. А масе јеврејског народа су само лутке на канапу и „прелетачи“ у руци злих и моћних. Фарисеј („ferizim“, одељен, чист, савршен) и садукеј („sadohim“, ученик Садоков).

Фарисеји су у првом реду на власти, вечна позиција, док су садукеји љута опозиција. Фарисеји у стопу, дању и ноћу, уходе Господа Исуса и веома често га нападају и сплеткаре против њега. Но, има фарисеја који су обавештавали Господа о опасностима на његовом путу, а неки су чак били тајни ученици, као Никодим, Јосиф из Ариматеје и други. Неки чак, из фарисејске следбе, секте, пригрлили су веру (Дап 15,5). Господ је са фарисејима разговарао, препирао се, а са садукејима није. Но, против њих се Господ Христос највише бори, са њима се препире, кори их и осуђује. Фарисеји су своја схватања јеврејства, а то значи религије и политике, успели да наметну јеврејској светини, пуку. Истицали су се учитељи закона, такозвани књижевници и писмознанци. Наравно, за катедрама у Јерусалиму, али и у иностранству, дичили су се као мисионари јеврејства. Фарисејизам влада острашћеном јеврејском политчко-верском сценом. Споља су тобожњи фанатици вере и Мојсијевог закона, а неки од њих су понекад код куће праве верске млакоње. Правоверје или смрт, потпуно је фарисејска парола. Они су настојали на извршењу закона до баналних ситница као што су на пример: не пале ватру суботом, не употребљавају чак ни личну хигијену суботом итд. Бог им је увек у устима, јавно, на улицама и трговима, много су се молили и постили. Веровали су у духовни свет, васкресење и и у живот вечни. Отворено непријатељски мрзе све који нису правоверни Јевреји, презиру отпаднике од Мојсијеве религије и грешнике и данданас. Ужасавају се чак и додира и посла са иновернима и странцима. Не долазе у куће „нечистих“ и не поздрављају их на улици. Мрзе римске окупаторе, Самарјане, садукеје, царинике и све нејевреје. И данас смо у прилици да сваког дана можемо да видимо њихову мржњу и злобу, лицемерје и охолост у Светој земљи. Пљују по нама божјепутницима, хаџијама; показују разјарени гестом закивања да ће Господа опет распети. Хвала Богу, нико од поклоника јерусалимских светиња, па ни најлуђи међу нама, није узвратио истом мером. Покојни Љубомир Тадић, филозоф, се ставио на чело српско-јеврејског покрета који се одавно угасио. Он се угасио, пре него што је креснуо искру, јер је немогућ без Христа. Ми смо се пак, као поклоници Христовог гроба, следили видевши да савремени фарисеји, како јеврејски тако и хришћански, не разумевају Бога и веру. Управо то фарисејско несхватање да је Бог пре свега љубав и доброта, обележава и све савремене фарисеје и садукеје.

Божја правда је у души, а не у правилима и заповестима. Бог све људе воли и спасава, а не само „чисте“, фарисеје. Сви су људи малени и грешни, ма у ком достојанству се налазили. Са Богом се не погађа и не склапа уговор. Бог све даје бадава, џаба, бесплатно, као чисту милост. А сам није ником ништа дужан!

Фарисеји до данас себе држе као побожне, као праведне извршитеље закона, те зато имају право на веома висока примања, не велику плату и Божју заштиту. Они верују да имају право на Божје одликовање, признање, па и на Царство Божје. Међутим, ти фарисеји имају велику ману, како јуче у синагоги, тако и Цркви Христовој, не љубе Бога, осим из користољубља и властољубља. Нису Богу захвални, нису пред Богом смирени! Комерцијализовали су све и претворили у робу. И данас међу нама криве веру и претварају је у карикатуру. Противе се свему светоме, великоме, лепоме, даровитом и Божјем. И они јеврејски фарисеји и ови наши хришћански очекују политичког Месију. И једнима и другима није потребан Христос Богочовек. И једнима и другима је циљ земаљска власт, треће ђаволско искушење, над целим светом. То се зове глобализам. Све људско је испред божанског код фарисеја и садукеја. Устима славе Бога, а срце је њихово далеко од њега.

Зашто Бог није оставио многе фарисеје, као јеврејске, тако и хришћанске?

Празна је и шупља фарисејска правда, правда тих лажних светаца, јер су обични себичњаци и покварењаци.

Садукеји су били отворени анархолиберални материјалисти, слични нама лошим хришћанима, напола многобошци. И њима је све на овом свету у власти, новцу (капиталу), и уживању (хедонизму). У Бога су тобоже веровали, а у духовни свет и у живот вечни, нису. Свето писмо узимају само до пророка, као муслимани. Од Бога се надају плати само у телу. Охоло презиру народ као руљу, као светину, а особито су ниподаштавали сиромахе. Зазиру од жртвовања и борбе за ближње. Као дипломате, чанколизци и демагози су и вечне скутоноше и штитоноше властима. У вечном савезу су са незнабошцима. Мало је садукеја међу нама, али су сви садукеји богати и моћни (богатством), а не Богом. Корупцијом, поквареношћу и улизиштвом дограбили су и запосели највише положаје. Међу садукеје спадају велики свештеници, храмске старешине и само најутицајнији чланови Великог већа, Синедриона. Фарисеје су исмевали, мрзели и презирали, најпре због фарисејског зилотизма и религиозног фанатизма. Господа Христа су веома мрзели. Он је за њих био полуфарисеј, опасни лудак, психопата и песник. Зашто? – Зато што његова наука поништава њихове положаје, позиције. Ужасавају се побуне народа против обе водеће јеврејске секте или следбе, али и Римљана. Ако Господа Исуса народ призна за Месију, све се руши. Садукеји су за то да се Господ Исус уклони милом или силом, као бунтовник, револуционар, те и као богохулник и као лажни Месија. Каифа је био садукеј, али и храмски старешина. Та јеврејска секта је поткупила Јуду и нахушкала народ, те и садистички се наслађивала Христовим страдањем. Они су подмитили стражаре сведоке Васкресења.

Занимљиво је да садукеје Господ превиђа. Гледа кроз њих. Неће да одговори на њихова питања и тужбе. Садукеји су велики отворени покварењаци. Они су трговци у Храму, у светињи. Ни овим савременим садукејима није до правде Божје. И садукеји и фарисеји су зли и изопачени и има их и данас много. Они предводе и сада политичко водство народа и својим гресима се хвале. Побожност није у моди. Неморално је најморалније. Односно, морал претварају у отворени неморал. Хоће свесно да буду слободни и зли. Пљују и сатиру оне најбоље. То је морал „еманципованих“, ослобођених бестидника. Ако баш морамо да изаберемо од ова два зла, од фарисеја и садукеја, бирајмо мање: фарисеје, упркос њиховом „двоструком моралу“.

Црква је вођена Духом Светим и људима, свештеницима. Сви првосвештеници и свештеници су погрешиви и сагрешиви. Међутим, Господ управо за царско свештенство каже: „Ви сте со земљи“ (Мт 5,13). Та Христова речца је услов хришћанског и свештеничког ауторитета. Со је уствари моралност, морални живот. Неслани, бљутави су неспособни да зраче свету доброту и свету љубав, те нису способни и достојни да предводе народ Божији.

Прича о фарисеју и царинику упућује нас на смиреност срца која се моли: „Боже, милостив буди мени грешноме!“ Ову молитву цариника света Црква преузима као своју: Κύριε, ἐλέησον. „Господе, смилуј се“.