Лк 11, 29-33

Велики пост је уствари полагање поправног испита, по онолико пута колико смо га постили. Он је дух-душевно вежбање у ком би требало поправити све што смо до овога часа скривили и погрешили. Циљ је Великог поста да нас приведе покајању. Зато су сва великопосна богослужења позиви на покајање и као на великопосне гозбе покајања, на Канон светог Андреја Критског и акатист Марије Египћанке. Сетимо се и перикопе о Јони пророку, али по еванђелисти Матеју, у ком је сличност Јонине и Господње смрти и васкресења. Света Црква је данас више од тога да се угледа и да подражава Ниневљане који су се покајали на Јонино проповедање. Величанствено је Јонино наступање и победау Ниниви, те и позив савременој Цркви на покајање и сада. А са каквим успехом? Морам рећи: веома траљавим! Већина се понаша као да су протестанти, сами себе духовно руководе и сами себи дају благослов за приступање светом причешћу. Поставља се озбиљно питање да ли спадамо у Ниневљане или у истинске Христове следбенике. Јонино поимање милосрђа које се односи и на највеће непријатеље изабраног Божијег народа – Асирце, сматра се венцем старозаветног јављања о тој Божијој испољеној свемоћи. Јеврејски пророк не може да појми да би Јахве могао Ниневљанима опростити њихове вапијуће на небо грехове, а још мање да би Јона у томе учествовао. Његов бег у китову утробу (Мт 12, 14), означава Христову смрт и Христово васкресење. Јона је, поучен тешком науком Јахвином на Његов други позив пошао у Ниниву да проповеда. Одређено је време за обраћење 40 дана. Није ми познат ни један сличан пример осим овај упућен пророку Јони! Не знам да је и који проповедник покајања доживео овако пун успех као Јона. Ниневљани су се покајали, поверовали су Богу који им је говорио из њима непријатељског народа. Покајали су се и Бог им је све опростио.

До данас Јевреји, по апостолу Павлу, траже знак. Господ Исус је учинио многа чудеса која изабран Божији народ нису уверила у своју богопозваност. Знак Јоне пророка и пример Ниневљана, знамење су Божијег позива, удељеног милосрђа и прихваћеног спасења. Господ Исус изричито вели да је Он знак онима који се спасавају: Ко појми његово значење и прими га, спасиће се. Ко Његову божанску Личност и Његову божанску науку одбаци, пропашће ( Лк 2, 34). Зато је, браћо и сестре, и нама Еванђеље Христово знак, јер јасно изражава Божију вољу и лије обилно благодат. То чудо кропљења Благодаћу примамо добровољним отварањем за Њу и за садејство са Њом.

Царица од Сабе (=Јемена) дошла је са далеког Југа да би се дивила мудрости цара Соломона. Светотајинство се свете Цркве јавља у покајању Ниневљана и у наступању царице са Југа да позна Мудрост. То је светотајинство велико с обзиром на Христа и Цркву. Оно је предходило у знаку, а ово је веће јер се испунило, остварило се. Онде је Соломон у слици, онде је Христос у свом телу. Црква се дакле састоји од двога: или да грешити не знаш, или да грешити престанеш. Покајање бијаше грех, а мудрост га се клони. (Књига о покајању светог Амвросија Миланског). Најбоље је не знати грешити, као дете, а врло одбро је клонити се грешења. Покајање и ум дух-душе и тела морају бити помирени и морају заједничити, иначе пропада покајање, ако не знамо да се чувамо греха. И покајање се односи на све пређашње, а мудрост да се не греши на све садашње време.

Господ је смирен и ни у чему не истиче себе, док у овом еванђелском одломку о Себи каже да је овде не само већи од Соломона, већ и већи од Јоне (Лк 11.31.32). У овим Госпдоњим речима се осећа жалост због неразумевања, несхватања и заслепљености злог нараштаја. Сапска царица и Ниневљани су пагани и биће на Суду Божијем од заслепљених грехом, чак ће их и оптуживати. Нас су комунисти и други слични непријатељи Божији заслепљивали да не живимо по Христу и да не живимо онако како проповедамо. Ову њихову критику морамо уважавати и узети је озбиљно као истиниту. Недостаје наше покајање, умножило се трговање светињом. Дај Боже да се и ми угледамо на овај пагански узор покајања Ниневљана и да стекнемо мудрост у Господу. Сво се чланово Цркве, укључујући и сво свештенство, мора јавно признавати грешним. У свима се налази кукољ греха помешан са библијском спелтом, добрим житом Еванђеља. Црква окупља кајућесе грешнике захваћене Христовим спасењем или оне на путу освештања који пролазе кроз двери Крста Христовог.

Покајање ће у нама пробудити веру да се кроз свештеника заиста опраштају греси: Господ хоће да његови ученицј имају велику власт: хоће да његове сиромашне слугеу његово име врше што је Он чинио док је био на земљи (Свети Амвросије, De poenitentia, 1, 34: PL 16, 477 А), вели свети Амвросије. Свештеници су примили власт коју Бог није дао ни анђелима ни архианђелима (...) Оно што свештеници овде доле изврше, то Бог горе потврђује (Свети Јован Златоусти, De sacrdotio, 3, 5: PG 48, 643 А) каже Златоусти. И свети Августин Хипонски да нас пробуди овом својом речцом: Да у Цркви нема отпуштења греха, не би било никакве наде, никаквог поуздања у вечни живот и вечно ослобођење. Захвалимо Богу који је својој Цркви дао толики дар ( Sermones, 213, 8: PL 38, 1064).