Мк 12, 38-44

Чувајте се књижевника који воле да иду у дугачким хаљинама, и да их поздрављају на улицама, и желе прва мјеста по синагогама, и зачеља на гозбама. Ови што једу куће удовичке, и лажно се моле дуго, биће још већма осуђени. Ову храброст би морао да подражава сваки свештеник, као што је имао Господ Исус. Господ, а и прави свештеник, морао би да напада моћнике који су на власти, ако су Господњи осведочени непријатељи. Међутим, свештеник као верски службеник, често не поступа као Господ. Он не напада оне који су моћни и на власти. Он не напада ни оне који су познати непријатељи Цркве, ако дарују добро позициониране верске службенике. Велики је углед, утицај и надмоћ описан у овом зачалу светог Еванђеља. Потпуно супротно Господу Исусу, службеник љуби сваку дволичност, непоштење, користољубље и властољубље, док Господ жигоше и проклиње привидну, намонтирану светост ових лажљиваца. Ово Господ не говори из гнева, већ ради тога што свештенички јавни греси веома угрожавају част свете Цркве и част Бога. Сваки прави слуга Божији је вођен управо старањем о Божјој части у народу. Наравно, тај мора своју критику лажне браће почети од себе. Наравно, искварени слој ће се на све могуће начине светити, шкодити, онемогућавати, па и прогонити праве слуге Божије. Да споменемо светог Нектарија Евгинског овом приликом, али и да не заборавимо светог Јована Златоустог и Григорија Богослова! Да споменемо и Божији суд, односно Божију част, те и да нашу спремност да све прилике у Цркви мењамо набоље најбоље је почевши од себе. Они који су у првим редовима никада нису сигурнио од искушења великог лицемерја сарадника. Ти који су наша перјаница се морају старати да цело њихово биће буде бистро око, истинито и часно. Да правилно управља речју Истине. Поштено, невластољубиво и некористољубиво! Да буду истинске Божије слуге за опште измирење, а не верски службеници са големим контом у банци! Све неуредности на савести ваља очистити покајањем. Покајање је обавезно, а не љутња на Господа Христа. Сви да учинимо и предузмемо покајање да бисмо били бољи у огледалу истине, праведности и светости. Господ Христос је и наш Судија са мачем у руци. И сједе Исус према храмовној благајни и гледаше како народ меће новце у њу. И многи богаташи метаху много (12, 41). У храмској благајни налазило се 13 отвора за новац. Сваки отвор је био за различиту намену, а постојао је отвор за молодаре без намене. Богати су давали издашно уз упадљиво истицање свог фарисејства да се све види. Удовица се скоро непримећено приближила храмовној каси са своја два новчића. Један је дала, а други је могла задржати за себе, као што су радили богати. Они су давали само од сувишка. Господњи поглед је управо упрт на њу, баш задивљен и обрадован удовичиним понашањем. Задивљујуће је и то што Господ никада не превиђа и не занемарује, ма колико незнатни и неугледни били. За свет је ваљано само оно из првих редова, што је упадљиво и вешто истакнуто, напирлитано и накинђурено. Сва мерила света су лажна и паралажна. Колико пута сте видели да годинама и деценијама они из првих редова не виде, прелазе преко стварно великих људских остварења, а истичу смешне, ситне и надуване ствари као вредности. Вредности су свуда код савременика непожељне, оне се славе само загробно. Господ Исус је сазрцавао сиромашну удовицу, али Он сазрцава и тебе и мене. Да одржимо, браћо и сестре, само до Његовог суда, а да се људском суду не приклањамо, не поверавамо и предајемо. Тада дозвавши ученике своје рече им: Заиста вам кажем: ово сиромашна удовица метну више од свију који мећу у храмовну благајну. Јер сви метнуше од сувишка својега: а она од сиротиње своје метну све што имаде, сву имовину своју (12, 43-44). Господ истиче удовичин дар пред ученицима, да би они усвојили Његове појмове о вредности. У Господњим очима великодушни удовичин дар је једини који се може примити, јер је она даровала више од свега, даровала је све и на себе је заборавила. Тако се даје монашки ред по правилу, без задршке. (Ово не важи за монахе црквене каријеристе, они су лажни!). Хришћанин који тежи идеалу даје све, а за узврат добија очи за ближње, за заједницу, док саможиви гледају само себе. Онај који иште идеал подељује и последње све што има. Тај на себе заборавља, а дарује своју браћу и сестре. Замислите само колико би морао дати имућан, богат човек по овим еванђелским мерилима. Удовица је у односу према Богу расипница, а сви други су рачунџије и шићарџије. Прави хришћани не смеју бити различити од ове удовице. Ако су различити од ове удовице, ако су различити, лоши су и лажни хришћани. Бог прима само нашу великодушност без остатка. Наша љубав даје праву вредност и нашој жртви, нашем дару. Без љубави према Богу и заједници, не дајимо ни петопарац, јер неће бити примљен. Добротвори су већином мали, па и сиромашни, људи, по мом искуству. Богати и пребогати су само обећавали, али никада нису дали, по мом сведочењу. Запитајмо се, браћо и сестре, како ми дајемо Богу и како од Њега позајмљујемо.