На дан Светог Атанасија Великог и светог мученика Бориса Ростовског, 15.маја 2016. године упознао сам знаменитог песника Драгана Колунџију (1938). У част нашег познанства, он ми је поклонио своје Изабране песме (Српска књижевна задруга, коло CI, књига 683, Београд 2009) и критичке текстове о његовој поезији „Корак на другом путу“. На први поглед, након „дијагоналног“ читања, одмах сам „капитулирао“ и одрекао сам се свог иначе аристарховског – строгог и неправичног критичарског суда. Колунџија ме одушевио својом песничком, активном, имагинацијом, те и својом вештином у песничком брушењу појединости. Он је развио високи, па и нaјвиши, ступањ песништва. Песник је позорности, с обзиром на појединости. Следи велике песнике српске модерне, али је храбрији од њих. Зато га с правом убрајају у неосимболисте заједно са Бранком Миљковићем, Милованом Данојлићем, Костом Димитријевићем и другима.