*2.јули 1967 - †3.јули 2017.

Виђење духом, духовно сазирање свршетка света, предочава у Откровењу Јовановом љуту борбу у овом свету, а после њега отркива обоженост светих и радост вечну спасених хришћана у небу.

Наш савременик се згражава речи „небо“, и скоро често јој се руга и исмејава је. О каквом небу хоћу да беседим ја који верујем у живот после смрти? – Заиста у овим дивним сликама, покушаћу да искажем малу реч о „дискриминисаном“ небу служећи се књигом Откровења. Небо ми не изгледа ни мало детињасто маштовање. У Небу је Царство Божије, Свети град, Нови Јерусалим. У том Царству сви ћемо бити окупљени у савршеном и блаженом миру. Да бисмо открили то Царство морамо умрети, јер су нам са ове стране све слике неба магловите и сувише недокучиве. Важно је да не упаднемо у нестварно.

Лепота тог Царства слична је, па и истоветна са лепотом Неба и то нас уводи у усхићености.

Управо овај живот, и ова мала смрт нашег драгог Жарка, то што говорим посведочује. Брат наш Жарко није био способан за зло, за грех, па зато није био способан ни за вечно умирање као већина. Красила га је дубока љубав за људе и за Бога, чак и када су ти људи били зли према њему. Ево, до свог краја је сачувао чак брзо реаговање на радост, шалу и смех. Ускраћена му је можда нека способност, пре свега за савршен морални, па и побожни живот. Не знам никога ко је имао до свог задњег издиханија сачувану равнотежну меру у свему не знам трпељивијег праведника на овој земљи. Не знам никога ко је саосећао са туђом патњом и настојао да је ублажи као он. Човекољубац је Богом био и овај наш Жарко увек спреман да све свима опрости. Да си нас све много волео истина је, али не знам колико смо ми тебе волели. Или си нам био само драг!?

Ова поређења његове дух-душе су Богом окићене милином, невиношћу, свежином и надом у савршено јединство неба и земље.

Небо је место где ћемо ми који верујемо бивати са Богом и Бог са нама. Ако га нема, овај подвжнички живот нашег Жарка нема смисла. Напротив, има смисла и има неба. Небо није „место“, „простор“, него пространство, бескрај или како Црква каже „почивалиште“. Тај покој је животни однос, однос са Богом, као што се односи дете са дететом, пријатељ са пријатељем, заручник са заручницом и Бог с нама. Ово обитавање у Богу може само да уроди вечном радошћу. Убрисаће Бог све сузе како су одавно прорекли пророци (Ис 27, 8). Нека Господ буде милостив и према твојој покојној баби Ангелини Андрић, а и твом Менгелеу, добановачком сеоском доктору Јосиповићу.

Сву је ову истину анђео Господњи проговорио у Јовану Богослову, а сада Бог проговара и у нашем Жарку, мученику, који је свој крст храбро понео и изнео до свог краја. У завршници Господ свима нуди и обећава учествовање у божанском животу. Бог ће жеднима дати са извора вечног живота да пију забадава. То ће бити наслеђе победника којима ће Христос бити Бог, а наш блажени Жарко, зацело блажени, биће у новом животу присно, мило и здраво чедо. Све што смо му ми људи одузели, Бог ће му вратити. Молимо се сви за овог нашег светог мученика који је крштењем постао чедо Божије, јер он вечно остаје у блаженој Божијој близини, непосредно и без љаге греха, гледајући очи у очи Царство Божије које је Христос Господ. Амин.