„Нови Адам“ (1Кор 15,21-22,45) свечовечанском послушношћу до „смрти на крсту“ (Фил 2,8), суштински исправља непослушност праоца нашег Адама и прамајке наше Еве (Рим 5,19-20). Зашто Бог није спречио да прародитељи наши не сагреше? – Свети Лав Велики одговара: „Неизрецива Христова благодат даровала нам је боља добра од оних која нам је демонска завист отела“ (Sermones 73,4: PL 54,396). Нису у праву дуалисти који тврде да Бог допушта зло да из њега извуче добро! Прави смисао Христовог Царског Достојанства предочава се само са висине Крста. Искупљење је плод Свете Крви Христове. Уздизање Крста, воздвижење Часног крста је потпуни пораз царства Сатанаиловог. Крст (Јн 13,1) је уствари љубав до конца, до Раја. Љубав Божја нас је у крсној жртви све познала и волела све до Раја. До краја. Љубав нас Христова обузима када сазрцавамо и мислимо на Крст. Христос је за све умро (2 Кор 5,14) и само се он – Богочовек, одважио да узме на себе грехе свих људи и јави се као жртва за све и сваког.

Крст је једина Христова жртва. Зато је он посредник између Богочовека и људи. Вазнесење на Крст благовести вазнесење на небо (Јн 3,13). У том небу, Господ Христос је једини Архијереј новог и вечног савеза. Господ Христос не уђе у нерукотворену светињу, већ уђе у само небо. У небу, он врши своје Архијерејство (Јевр 7,25) као Архијереј, као „Првосвештеник будућих добара“ (Јевр 9,11).

Крст је врхунско и једино мерило историје. Колико смо способни носити крст, толико смо прикладни да сведочимо за истину.

Нека се осењењем крстом освешта и наш народ. Изгарање на крсту увек доноси благослов. Крст, како вели пророк Исаија, је као псалам, јер има духовну димензију. Господ штити смирене: био сам бедан и он ме спасио.

Крст је средишњи и одлучујући догађај историје спасења. Крст је средишња тема у Евангелију од Јована. Неизбежна је теологија крста.

Учитељ крста је свети апостол Павле, али и многи други. Апостол народа се не жели ничим хвалити осим крстом Господњим. Учитељи крста су свети мученик Лазар и свети косовски мученици, свети свештенођакаон Авакум Београдски, света преподобнамученица Петка и многи други. За преподобног оца Јустина је крст био мерило сваког питања, сваке твари и сваке ствари; како у погледу расуђивања, тако и тумачења, испитивања и другог вредновања. Ава Јустин вреднује све Евангелијем, односно у перспективи крста. Јер крст је поглед у будућност свега. Свети Атанасије Велики на учи: „Логос – Смисао Божји који по себи неможе умрети, да би га као своје тело жртвовао за све“.

Прави хришћани уствари жртвују своје тело, свој дух и своју душу; своје жеље и своја страховања, без задршке. Прави хришћанин жртвује своје таленте, своје способности, здравље, животну силу, па и свој живот. Жртвује се у крст блаженства, среће, и у крст несреће и страдања! Жртвује се у крст сваке трпње. У крст живог живота, али и у крст времена и у крст вечности. У пасху крста, али пасху васкресења!

Православни без разлике, били они такозвани световњаци или монаси, мандрити, морају сваког дана обнављати своју спремност на крсну жртву, на своју Гетсиманију. Православни хришћанин зна и верује да постоји пролаз кроз крсни смисао и ослобођење, те и повратак у Мир. Мир Божји.

Благослов крста и јесте у томе да дамо свој живот да бисмо га задржали. Сва историја хришћанства јесте победа Крста. Хришћанство је укинуло ропство. Дело крста је слобода. Велики крст можемо понети само ради великих вреднота, као што је слобода.