Наша савремена збивања, па и збивања у хришћанском свету уопште, свела су се на духовну пустињу, мртвило, те и омиљену прелест – материјално-грађевинску обнову. Без креса, без животности, остајемо и на сам велики дан Васкресења. Слика о нашем хришћанском свету нема привлачну снагу. Ми савременици нисмо уверљиве и упечатљиве иконе Божјег Васкресења.

Дали Васкресли живи у нама?

– Па, живи! Ако зацело Христос живи у нама, како је тај саживот са њим видљив!? – Да, Христос је видљив у нама, очигледан је, ако љубимо све људе без обзира на то ко су они и шта су били! Да ли Бог своје дело стварања наставља и преко нас – данас? Само несебично, пожртвовано и пуно делотворне љубави хришћанство има будућност. Лажно хришћанство и хришћански фарисејизам је већ пропао. Све млакоње у вери ће бити избљуване, јер људи не верују речима већ делима. Људи не верују речима, већ очима! Људи не верују речима, већ рукама! Људи су као апостол Тома, хоће да уђу у наша срца. Не верују у школски научено, набубано Евангелије, већ у оделотворено. У Евангелије живота – живљено хришћанство веруу, а не у схоластичко. Тражи се вера са бар зрнцем лудости, а не поповштина „једно причам – друго радим“. Е где су Јустинови лешеви и мртваци!? Има ли правог братства међу нама или је сва наша тралалајка – лаж!? Како смо повезани међусобно и да ли смо уопште правоверни католичани? Да ли су нам проблеми заједнички и да ли их делимо? Да ли је ико из заједнице православних одбачен или издвојен, а да му се ускраћује припадање заједници? Да ли уопште има заједнице? Ако је нема, нема ни благочестивости, правоверности!

Види се у нашем савременом црквеном животу , такозвани, у техници познат „замор материјала“. Као народ нестајемо. Изумиремо о не припадамо хришћанској уљуђености.