Мк 12, 1-12

Виноград, винова лоза и вино, веома су познати библијски симболи, вероватно због тога што је у свим библијским крајевима винограда било много, а и били су на цени. Господ за себе каже да је прави чокот из ког избијају Његове младице – апостоли: Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете (Јн 15, 4). Виноград постаје знак између Бога и људи, заштићено место где лозе – деца Божија – слободно расту и бивају непрестано праћена Божјим нежностима надзора. Виноград је предслика Цркве. Винова лоза је национални симбол јеврејског народа. Посади човјек виноград, и сагради кулу, и даде га виноградарима, па отиде. И када дође вријеме, посла виноградарима слуге да прими од виноградара рода виноградскога. А они га ухватише, избише, и послаше празних руку. И опет посла другога, и њега убише; и многе друге, једне избише а друге побише (12, 1-5). Народ Божији, Израиљ, био је одликовани виноград Господњи. Захтева велико умеће и стални рад, али је племенитији од свих других тежачких послова, те и уноснији. Сетимо се само Светог писма, Храма, богослужења, очинског старања и вођства кроз историју. Сетимо се и очекивања Спаситеља. Јевреји су постали кроз историју закупци Господњег винограда, па се од њих траже високи приноси вере и светости. Господ кроз историју шаље своје пророке да изабрани Божији народ подсете на њихову свету дужност. Међутим, изабрани Божији народ је постао професионални убица својих првака, пророка. Цео Стари завет чини повест о Божјој оданости изабраном народу и упорно неверничко одбијање истог тог изабраног народа. И Бог имаше још једног сина свога, вољенога, па им најзад посла Њега говорећи: Постидјеће се сина мојега. Међутим, они рекоше међу собом. Ово је насљедник, ходите да га убијемо, и наше ће бити насљедство. И дохватише га, и убише, и избацише га напоље из винограда. Заиста, ова стрпљивост је божанска, а ова злонамерност непојмљива. Господ Христос је предвидео свој животни пут. Он указује на разлику између себе и слугу. Божији Син је Једини, Љубљени наследник, као Спаситељ, те њему припада тај виноград. Изабрани Божији народ одбија сваку послушност Богу, гоне Сина Божијег од себе и убијају га. Каква гордоумност злочинца? Злочинац неће да устукне чак и када Господ разобличује њихове намере. Наша људска злоба, ево, то исто ради понављајући тај велики злочин кроз историју. И лоша Црква то исто чини: грешећи она избацује Господа Исуса из његовог винограда. Није, браћо и сестре, једино Римокатоличка црква једино та која избацује и протерује Господа Христа, то чине и оне цркве које се зову православне. Шта ће, дакле, учинити господар винограда? Доћи ће и погубише виноградаре, и даће виноград другима. Зар нисте читали у Писму ово: Камен који одбацише зидари, он постаде глава од угла (12, 9-10). Односно, зидари су ови неверни виноградари који ће окусити казну: Бог даје виноград, Царство Божије, Себе, другим виноградарима, то јест паганима. Одбачени камен постаје камен-темељац свете Цркве коју на почетку чине Јевреји и пагани. Ево и људска злоба се оздрављује љубављу. То је велики доказ веродостојности светог Еванђеља.