Мк 2, 1-12

Понекада ми православни католичани засијамо лепотом вере наше и састрадавањима, ма управо како се очекује од светих. Дивно је видети како хитамо да делотоворно помогнемо онима у разним невољама. Како смо спремни да помажемо када је некоме живот у питању. Увек се нађе велики број добротвора и знанаца који хоће да дају своју крв, кад неко умре, дођу са саучествовањем из осећања припадања вери и родбина оних који нису по крви рођаци. Дођу на испраћај. Имали иког да мисли да не говорим истину? Заиста зачуђујемо и себе и своју околину, лепотом духа и душе, људскости и племенитости. Када нам се разболи сусед, стварно га жалимо, обилазимо, а док је био здрав, оговарали смо га, подметали смо му замку да посрне на путу. Ругачки Срби! Не могу да те волим, ако ти се добро не наругам. За неког Петковића, римокатолика, ја сам дао крв у Часном посту, чини ми се 2000. године. Вадила ми крв,часна сестра, магистра Хијацинта. Ругали су се Петковићу доктори, говорећи: „Примио си пола литре крви освештане. Био си безмало наш, а сада си потпуно наш“! Хвала Богу, Пектовић је остао у животу, али није дошао да благодари. Али нека сви знају ко му је дао крв, из васцелог Тивта и околине! Свети апостол вели: на свему благодарите, е да би оздравили од себичности и такозваног комплекса мање вредности. Кад неко премине онда га жалимо и бугаримо, а док је међу нама жив, имали немилосрднијих од нас. Ух како би мене газила моја браћа када би се ја дао. Оцу и мајци подижемо споменике, јер нас на то гони синовска захвалност и оданост, а док су живели мањкало нам је благодарности и љубави према њима. Нисам ја, ваљда, један размажен син својих родитеља!? Има још слично размажених синова који се кају? Ето, некада смо ми помагали онима у невољи, док смо иначе међусобно пакостили из зависти, дочим сада се ретко помажемо, додуше и не пакостимо једни другима, сада смо и неосетљиви (блазирани). Некада смо погорелце и друге невољнике жалили, па и састрадавали, а градитељима кула и вила шкодили; подметали им пожар, крали материјал за изградњу. Уљудно је саосећати у невољи, али је хришћански саосећати и састрадавати увек и свагда. Уљудно је са светином туговати, али је хришћански благодарити Богу и за туђе добро, те се и туђој срећи радовати. Из данашњег одломка не знамо ништа о томе како су се они људи опходили према свом комшији када је био здрав, али сада када се разболео сви су скочили у помоћ да он оздрави. И они су чули за Исцелитеља Господа Исуса, те су свог парализованог суседа метнули на носила и донели у Капернаум до куће у којој је одсео. Из овог одломка је потребно да разаберете то мноштво светине и пуну кућу у дворишту? Нико се није могао прогурати, а камоли њих шесторица са носилима. Видевши да га не могу унети кроз врата до Господа Исуса, досетише се да болесника спусте пред Исцелитеља кроз отворен кров. Куће у Палестини су биле покривене равно, са каменим плочама. Споља су водиле степенице до крова на свакој кући, те шесторица са носилима изађоше на кров, отворише га и на ужетима спустише болесника пред Господа Исуса. Господа је задивила пожртвованост и промишљеност ових људи, али изнад свега задивила Га је њихова вера. Никада овај узети не би био исцељен да није имао тако дивне и сналажљиве суседе пуне љубави. Господ је исцелио узетога, а пожртвоване око његовог исцељења благословио за њихово братстко жртвовање. Облаженствући сами себе, добрим делом, још већма се облаженствује и узети сусед. Исцељени се облаженствио ослободивши се узетости и више од тога, он је доведен у близину Богочовека Христа који му је исцелио дух-душу. Сви имамо браће и по крви, по телу, али и по вери, који не могу да дођу до Господа Исуса да их исцели на дух-души. Иду у цркву веома ретко и не приступају светом Причешћу, или само за Божић и за Васкрес. Не одлазе редовно у цркву и немају духовника или су сами себи духовници. Сматрају себе традиционалним верницима и не смеју да приступе светим тајнама када их крили благослов духовника. Сами су се запетљали у ту своју узетост, парализу, болест непричешћивања, мислећи да ће без Господа Исуса живети слободније и боље и сналазити се како знају. Уз то, такви мисле, да ови који слушају духовнике, претерују. Понекад је кривица за тако црквено понашање управо тај погрешан обичај преузет вроватно од Руске Цркве. Нисмо никакви пријатељи тим „традиционалистима“ ако их извињавамо што тако погрешно раде. Тиме их само дубље гурамо у духовну болест у којој као крштени људи живе скоро као многобошци. Уствари, најпре је наше свештенство дужно да такве доведе Господу да их исцели. Ја углавном не успевам да дођем до њих, а они су задовољни у том свом незнању. Ако их ти имаш у кући, потруди се око њих. Они су тешки болесници на смрт болесни и наша је дужност да их приведемо Господу Исусу да их исцели од узетости. Отац би могао спасити од те прелести сина, а муж своју жену. Брат сестру, а пријатељ пријатеља. А мајка православна може све, па и да приведе те самоблагосиљајуће Србе Господу Христу да их Он исцели и благослови. Нико од нас није пријатељ тој охолој нашој браћи и сестрама, ако то не покушамо. Пријатељ би морао повести пријатеља код Лекара да га Он исцели. Лоши смо пријатељи, ако сматрамо да то није важно. Вереница би могла довести свог вереника у цркву. Ако она учествује у литургији и причешћује се и моли се, а да јој никада није пало на памет да свог младића доведе Богу да га исцели, таква девојка мало воли свога вереника. Зар се она може поносити што јој је младић полумногобожац. Браћо и сестре, много је у нашој помесној Цркви тих који се причешћују једва четири пута годишње или се уопште не причешћују ни за Васкрес, а крштени су. Сви су они тешки духовни болесници, те је наша дужност да им помогнемо да дођу до здравља. Помажући њима да дођу до уреднијих појмова о својој вери, помажемо себи да не останемо на томе да будемо најбеднији и најгори хришћани. Немојмо себе доводити у заблуду мишљу да је то посао само свештеника. Сваки је крштен човек свештеник и апостол и дужан је да те паралисане доведе памети и покајању. Зар жена Самарјанка није била пропалица и мангупица? Међутим, када је она након разговора са Господом Исусом стекла светије појмове, она је као велика апостолкиња Фотина загрејала за примање Христа, ако не целу Самарију, а оно свој градић. Ако си ти можда бољи од паметне апостолкиње Фотине – широко ти поље! Хајде, покушај да бар своју жену/мужа доведеш у цркву. Да ли се сећате како је Каин дрско одговорио на питање где му је брат, пошто је убио брата свога Авеља? Он је рекао управо оно што и ти намераваш да му одговориш Не знам! Зар сам ја чувар брата свога? (Пост 4, 9). Ти си се брате данас причестио, а где ти је брат!? Немој ми рећи не знам; зар сам ја чувар брата свога. Брат твој је твој чак и бог по благодати. Не можеш се без брата спасити. Немој да ми одговориш како се уобичајено одговара у нашој цркви: Шта ме брига за њега. Нека се свако мисли за себе, нека свако ради по својој памети! Знај да је Бога Каин тешко увредио. Зар ти мислиш да га твој одговор неће увредити? Брате, Свето писмо нас учи да будемо слепоме очи, а хромом ноге. Твој брат не види, ти га поведи! Он хода, ти га подупри! Заиста, то Бог од нас очекује да поведемо духовне слепце и и духовно хроме у цркву. Али ко то ради у нашој помесној Цркви? У којој се епархији тако ради? Болест духовне узетости од Цркве, захвата и поштене и непоштене, праведне и неправедне и честите и неваљале. То се најбоље види управо на комунистичким изданцима који су постали у нашој помесној Цркви презвитери и епископи. Они који су изгубили православност у родословљу и немају бар једног православног деду или бабу, никада не могу појмити шта је Црква, па ма они били доктори богословља и епископи. Онај који нема православног деду навукао је болест узетости на себе. Зато Господ Исус, пре свега лечи тело да би излечио душу. Тај духовно здрави деда излечиће узетог унука. Односно, Господ је узвикнуо: Синко, опраштају ти се гријеси твоји (2, 5)! Немојте мислити да су око Господа били све сами побожни и часни, те и они са родословом. Било је више оних других. Ти други су они библијски мосадовци или наши комунисти! Они који су мозгали, паметњаковићи: Шта овај тако хули... Ко може опраштати гријехе... (2, 7). На њиховом лицу читаш да они не верују, али ћуте о томе. Можете наслутити да ли вам одобравају или не одобравају. И ево еванђелског закључка: и одмах разумјевши Исус духом својим да они тако помишљају у себи, рече им: Што тако помишљате у срцима својим? Шта је лакше? Рећи узетоме: Опраштају ти се гријеси; или рећи: Устани и узми одар свој и ходи¬ (2, 8-9). Господ тако пита неверне око себе, а ја питам вас верујуће! Прочитана вам је разрешна молитва у суботу навече, али ко надзире дејство и услишеност те молитве. Ко сазире дух-душу и види да су у њој избрисани сви греси? Ко нам може рећи: Хајде, буди здрав!? Зна се одговор. У свом срцу сви можемо видети да ли смо заиста оздравили. По телу узетога види се да је оздравио и на дух-души. Ослобођен је терета греха, односно ослобођен је болести греха. Устани и узми одар свој, и иди дому своме (2, 11). Некада парализовани скочи са носила здрав и прав, те и радостан. Присутни остадоше запањени и прославише Бога. Амин.