Господ још није дошао да суди, већ је дошао да спасава (Јн 3,17). Исаија вели да су његова уста бритка као мач, те да су речи његове оштре као стреле (Ис 49,1-6).

У Витанији Господ улази у расправу са фарисејима и открива њихове заблуде и осуђује лицемерје. Зар данас људи не одбијају све Христово, као и фарисеји некад, али и сада. Док као код пророка Исаије Господа прати његово поуздано надање на Оца у ком ће се прославити. Он је углавном одбијан, понижаван и предан смрти од људи, али широкогрудо прихваћен од Оца. Од смрти ће га истргнути управо Отац васкресавајући га, предочиће свима његову славу. „Сада се прослави Син у њему“ (Јн 13,3). Ово „сада“ уводи Господа у долазеће догађаје нашег спасња, а то је издаја и страдање. Али ово „сада“ је и велика старозаветна утеха: „Премало је да ми будеш Слуга, да подигнеш племена Јаковљева и вратиш остатак Израилов, него ћу те поставити за светлост народима, да спас мој будеш до краја земље“ (Ис 49,6).

Приближавање издаје га веома потреса. „Његов час“ га веома рањава „у духу“ (Јн 13,21). Дрхти Христово Човештво. Богочовек пати и страда као Човек. Ево, долази издајица Петар, вероломник и кривоклетник. И ми, као Петар малочас, сведочимо да ћемо живот положити за Господа и у пресудном часу сазнајемо какви смо слабићи и мекушци. Хватају Христа, а Петар преплашен бежи. У дворишту Каифиног двора пред слушкињом га се одрекао: „Не знам, нити разумијем шта ти говориш“ (Мк 16,68). Два пута је издао, а трећи пут је издају запечатио заклетвом: „Не познајем овога човјека“. Преко свог ученика Марка, Петар исповеда јавно свој пад. Од нас, пак, сличних Петру, нема оног који неће пасти. Петао је кукурикнуо, а Петар се прибрао и схватио суштину вере: „Без мене не можете ништа чинити“ (Јн 15,5).

Раскајани Петар све је схватио и горко заплакао.