Читање паримије (Ис 42,1-7) подстиче нас да сазиремо Страдање Господње. Кротко Јагње, Агнец (грч. Ο Αμνος, лат. Agnus Dei, стсл. Агн'ц') тихује, „викати неће, неће бучити, глас му се неће чути по трговима“. Не противи се злу, трпи увреде, оптужбе, обеде и осуде. Кротак је и према непријатељима. Опрашта, просветљује и спасава. Кроткост Христова се претвара у непотрошиву моћ, да би све људе позвао у светост. У врхунцу његове кротости је моћ да изврши дело спасења света које му је поверио Отац. Та моћ је божанска, па јој смрт не може наудити, нити је умањити или надвладати. Он ће победити смрт, да би људима дао живот.

„Господ је светлост моја и спасење моје; кога да се бојим?“ (Пс 27,1). Свети Амвросије у овим речима препознаје Христову смиреност у страдању, а када их ми упућујемо Господу изражавамо непоколебиву наду у дубоку захвалност што смо деца Божја.

Данас, на Велики понедељак да се сетимо да је шест дана пре Пасхе Господ био дошао у Витанију где је живео Лазар кога је Господ васкресао из мртвих. Та вечера, хабура, била је опроштајна и наговештај Великог дана. Ко каже да је Марија бринула само за душу? Ево је како скупоценом помашћу која се добија из нарда помазује свете ноге Господње литром бесцен скупог мириса.

Док се цар одмара на својим душецима, тада нард мој мирише. Драги ми је мој као стручак смирне што ми међу грудима почива (Пнп 1,12-13).

Нард улази у састав Раја у ком цвета љубав. Свети Оци веле да је нард знамење смирења, што се не слаже са царски скупим мирисом. Нард је мала житарица са Истока која расте у брдовитим крајевима. Гњечењем корена те биљке добија се најславнији од свих мириса. Исто је и са душом која гњечењем и гажењем условљава смирење које рађа светошћу, вечном мирисарницом охристовљења, обожења.

Марија уствари спрема Господа, по јеврејском обичају, за смрт и сахрану, а уједно сазире и издају која га очекује. Само Лазарево присуство је и наговештај и Господњег васкресења. Нардов миомирис Марија је излила и на Господњу главу (Мк 14,3). Главе су се помазивале само царевима. Тим миропомазивањем исповеђено је и царско и божанско достојанство Христово. Злобни Јуда наговештава своју скору издају управо овом својом злобном рачуницом. Зашто се нард, вели он, не прода за велики новац и раздели сиромашнима. Та Јудина лицемерна брига је његов штит којим се скривао као крадљивац који је поткрадао милодар од кога су живели апостоли и Господ. Зар се и ми често не изговарамо на сличан начин када Богу треба дати част и славу. У том случају то је ћердање и расипништво. Зар и ми често не заборављамо да је наш ближњи наш Бог по благодати, те да је Бог наш Брат и Пријатељ.

Жалост Господња

„И дођоше на мјсто које се зове Гетсиманија... И узе са собом Петра и Јакова и Јована, и стаде се врло жалостити и туговати. И рече им: 'Жалосна је душа моја до смрти; останите овјде и бдијте'“ (Мк 14,32-34).

Господа спопада ужас, тескоба и страх пред оним што га чека. Човек страхује оним страховањима која нас спопадају у мраку. Човеку тај страх не умањује ни извесност крста – сазнање, о томе да од искони мора Син Божји принети ову жртву. Ужаснутост Богочовека пред окрутном смрћу је потпуно људска. Човек у Христу је згрожен. Свето, безгрешно му тело прожима, крв му леди, лице бледозелени, а он васцео дрхти. Не од страха, већ од ужаса. „Жалосна је душа моја до смрти“. Божанска душа је жалосна до смрти. Божанска душа трпи као нико. Божанска душа је ужаснута над собом, али и над човеком. Отима се, удаљује, усамљује у „свом часу“. Одлази под другу маслину, тетура се, колена му клецају и поручује апостолима: „Останите овдје и бдијте са мном“ (Мт 26,38). Пада ничице, па на лице своје пресвето, молећи се (26,39). Земљин шар задрхта од терета овог страшног часа. Миријаде светова и Он, Господ наш, срушио се, стропоштао на тло. Срушио се на тло онај који никада није постао прах земаљски, већ је сву горчину страдања узео на себе. Ни једно наше страдање није изузето и остало наше. Господње је.