Прободен бок

Жалосни занеме или говоре једва или кратко! Зебу и страхују све страхове Гетсиманије. Потом следи извођење пред садукеје, Ану и Кајафу, те и Велико јеврејско веће, синедрион. Богочовек се опрашта од овог страшног и злољубивог света. Опрашта се од нас својих крвника и убојица. Опрашта се и од Вараве, али и нас раскајаних разбојника и обећава нам опраоштај грехова и Рај. Потом поверава своју свесвету мајку љубљеном ученику и кроз њега и целом свету. Господ је у предсмртној борби и напуштености, а ми смо у веома ганутљивом сазирању светог Распећа његовог. Прободен бок, свето подребарје, из ког истиче крв помешана са водом, означује благодат коју нам је Господ донео будући распет на Крсту. Земља се ужаснула богоубиства и потресла се! Камена стена се распукла кад људска срца нису! Мртви васкреснуше у тај час да посведоче Васкресеније његово које ће доћи. Бог сада говори преко Сина јединорођеног и јединосуштног Оцу, а човек га је осудио на најсрамнију смрт, смрт на крсту. Одрекао се човек свог Месије, свог Спаситеља. Нису се Спаситеља одрекли само Јудеји, већ и сви ми. Оштрим бичем смо исекли, ударцима ишибали његово пресвето тело. Трнов венац смо му ставили на главу и распели га. Поругом смо га дотукли, а он је ћутао! Голготу је захватила тмина, помрчина. Тама. Богоубице умукнуше. Богочовек Христос је као човек бола, вичан страдању. Замислите да из временске удаљености од седам столећа пре овог догађаја, пророк Исаија сазире патњу Слуге Јахвиног, да сазире Велики петак. „Не бијаше на њему лијепоте ни сјаја, да бисмо смо се у њ загледали, нити наочитости да би нам се свидио“, говори пророк. Као да се свето Евангелије позива управо на ове речи, тумачећи ове редове о издаји, овенчавање трновом круном, изругивању, презирању Цара и Архијереја и Богочовека. „За наше је гријехове он прободен, за гријехе наше сатрт. На њега паде казна ради нашег мира; његовом се модрицом и раном изцијелисмо“ (Ис 53,5). Описана је веома упечатљиво и тескоба напуштености од Бога. Пророк вели и то, да ћемо га сматрати кажњеним од Бога, те и осуђеним, наруженим и пониженим праведно, заслужено. Те свете пророкове речи сажео је сам Господ управо у оне: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мт 27,46). „Слуга Јахвин“ добровољно се приноси – жртвује као невино јагње (агнец), нем пред оним који га стриже, тако не отвори уста својих; у смирености његовој суд се његов узе... Ево, он се приноси као „жртва помирница“. Христос Господ се добровољно предаје војницима који су на једну његову реч попадали на земљу (Јн 18,6), подигли се, и он је допустио да га воде. Он сам полаже свој живот за нас (Јн 10,18). Исаија је предвидео смисао и славу добровољног распињања на Крст: „Због патње душе своје видеће светлост“ (Ис 53,12) и све ће људе привући к себи (Јн 12,32). Стари завет не доноси само јасну поруку да ће Месија спасити човечанство земаљском победом над смрћу, него чак и жртвовањем самог себе. Будући да је он истовремено Архијереј и Агнец, Јагње, односно Јагањац, он жртвује као жртву покајницу своју властиту крв.

Вера се преображава у љубав. Односно, вера се изражава љубављу. Она зато подноси сваки крст, свако распеће. Света вера прима сву патњу и сав бол. Зато ми хришћани Распетој Љубави верујемо! Верујемо и када се небо натушти, затамни, јер је и то наше појединачно распеће почетак новог живота, односно пропламсај васкресења. Управо у распећу се љубав преображава у веру. Односно, вера је уздарје љубави. „Будите велики у љубави, вери у Бога“, вели преподобни Јустин Нови. Постојана нада се, такође, преображава у веру. Та љубав је у вери преобразила и капетана Лонгина који нам са Голготе потврђује: „Заиста, ово бијаше Син Божји!“