Ис 52, 13-15; 53

„Гле, успјет ће Слуга мој,
подигнуће се и узвисиће се
и прославиће се.
Као што се многи ужаснуше видјевши га,
што бијаше нагрђен у лицу
мимо свакога човјека
те му обличје више није личило на човјека.
Тако ће опет удивити многе народе,
цареви ће пред њим затиснути уста своја, 
јер ће видјети што им није казивано
и разумијеће што нијесу слушали...“.
Имајмо стрпљења и прочитајмо код пророка Исајије седамсто година пре него се догодило страдање Господа нашег Исуса Христа, смрт на Крсту и прослављујуће Његово Васкресење. Зацело ово је једно од најважнијих старозаветних пророштава. Заиста је Исајија песник који пева своје виђење у песничком заносу и поји језички пробраним мислима и речима. После наведеног увода, Исајија благовести осрамоћење Господње и Његово врх-узвишење. Богочовек као Човек страда! Господњи Слуга трпи због наших грехова и својим страдањем многе ће оправдати пред Богом. У овом пророштву је предсликовано горко страдање Господње, али и прослављање у ком је нашло смисао. Господ је својим уласком у Јерусалим, а Црква победоносном Великом недељом и опходом, литијом, на Цвети, предназначила Христово васкресење. Страдалник ће бити прослављен до те мере, да ће се томе дивити сви народи кроз све векове и у свим царствима. Даље, пророк предвиђа да ће мали број веровати Његовим речима о вазнесењу које је своме Слузи прибавило Божје Свемогућство. И пре него страдалника предназначи у најружнијем изгледу и у осрамоћењу, упоређује Га са стабљиком узраслом из пустопашице, напукле, осушене земље. Дакле, закржљалог и ненаочитог. Муче га сви. И у знак омаловажавања и презира, одбацују Га сви и ненавиде. Та ненавист, мржња, најтежа је у сваком трпљењу. Нигде саучешћа и утехе. Свуда само несхватање, одбацивање, па чак и гађење. Ни мало схватања ствари за коју је Он трпео: „Он немоћи наше узе и болести понесе. (...) Испуни (се) што је казао Исајија пророк“ (Мт 8, 17). Да, браћо и сестре, Господ Христос трпи у свим болестима и у њима се поистовећује (Мт 25, 36). Да, Господ је трпео због наших грехова и злочина. На Њега су се сурвала наша безакоња и наши пороци. Задивљујуће је како се пророк Исајија као песник-богослов (а богослов у православљу може да буде само песник, а никако схоластик) који се показао као светотајник трпљења, односно као онај који је наслутио и сазирао искупљење (Мк 10, 45; Јн 12, 37; Лк 22, 37; Лк 24, 25-32; Дап 3, 13.26; 1 Пт 2, 22-25); Дап 8, 26-40; 1 Кор 15, 3; Јев 9, 28; 1 Јн 3, 5). Пророчку визију осветљава псалам: „Узвишаваћу те, Господе, јер си ме отео, и нијеси дао непријатељима мојим да ми се свете. Господе, Боже мој! завапих к теби, и исцјелио си ме. Господе! извео си ми Дух-Душу из Преисподње, на рубу гроба си ме васкресао“ (Пс 30(29), 1-4)... „Окренуо си мој плач у играње, скинуо костријет с мене и опасао ме радошћу“ (30, 12). Ови су стихови задње речи са Крста. Страдалник на Крсту је постао ругло од ког сви беже, осим Свесвете Мајке Његове и љубљеног ученика Његовог. Страдалник је предмет потсмеха постао. Од Њега беже скоро сви Његови ученици. У псалму је наглашен осећај јада и беде, али и велико поуздање у Бога који изражава Христово задње издиханије. А у задњем ретку се поји: „Зато ми пјева душа моја и неће замукнути: Боже, Боже мој, довијека ћу те хвалити“ (30, 13). У и тим речима надање које нам је потребно увек када и ми морамо пити чашу трпљења и људског несхватања.