Јутро је, по узору на првобитну свету Цркву, Црква је и данас отпочела са варењем светог мира, а уврховила га светом литургијом после подне, е да би навече служила свето бденије. У Господње доба, по целом Средоземљу плодови земље, грожђе, пшеница и маслине, али и мирисне траве служиле су за исхрану и лечење. Уље је служило и за освештање. Како то? Ни пост, ни молитва, па чак ни дела милосрђа нису жртва, ако се не приносе ради и у име Бога. Сва та дела су света и божанска само уколико су принесена Христу као Богочовеку.

Пре обреда Прања ногу који је претходио установљењу свете тајне свештенства и свете тајне причешћа, односно свете литургије, збио се догађај који је изражен у Христовој опомени: Ако ја као ваш Господ и Учитељ вама опрах ноге, треба да и ви једни другима перете ноге, односно да служите с љубављу свима. Није битан сам обред, односно чин прања ногу, већ смирење, понизност и међусобни однос у љубави. „Син човечији није дошао да му служе , него да служи“ (Мт 20,28). Ко хоће да служи Христу, мора служити из љубави, а не под присилом, сабраћи људима. „Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубави међу собом“ (Јн 13,34-35). О како смо ми савременици пали управо у том оглушењу о овај Христов показатељ ко јесте ученик, апостол Христов, а ко није! Хришћанство и на Истоку и на Западу је несумњиво пало и пропало на овом показатељу наше онехристовљености.

Апостолство, односно свештенство јесте сама жива Благодат, али и живот у љубави, односно у вери, што је истоветно за богословље по преподобном оцу нашем Јустину Новом Богослову.

Данас славимо врхунски догађај у историји спасења – Господњу Вечеру, Свету Литургију.

Бог је одмах, у Старом завету, понудио изабраном народу хабуру, вечеру, као предслику литургије. Од памтивека Јевреји у свакој својој породици жртвују пасхално „јагње без мане“, па њиховом крвљу скропе вратнице и врата како би се спасили од покоља ван тора, односно ван своје националне заједнице. То је уствари сећање на тржење Господње посред народа Божјег, да га избави од ропства египатског. Управо, на јеврејску пасху, установљује нову, у којој је Он прави и савремени „Агнец без мане“, жртвован и принесен за спасење света. „И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даде ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја новога завјета која се пролива за многе ради отпуштења гријехова“ (Мт 26,26-28). Овај Хлеб – Крух, претворен у Тело Христово, и ова Чаша Крви Христове, благовест су унапред доживљеног троднева спасења. „Ово чините мени на спомен“. Ево, како свети апостол Павле описује свету литургију: „Као мудрима говорим; судите ви шта кажем. Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница тијела Христова? Јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једног хљеба причешћујемо (1 Кор 10,15-17). Та чаша нови је савез у Крви Господњој. Литургија је управо живи Хлеб који даје живот вечни (Јн 6,51), јер је спомен-чин Христове смрти. Тело његово је принесено као жртва, док је Крв проливена за отпуштање, за опроштај, греха (Лк 22,19; Мт 26,28). Сваки благодатно причешћени светим Телом и опрани, умивени, Крвљу Христовом се прекаљује у „нову твар“, е да би могао издржати искушења земаљске наше пустоловине и путовања. То опитно зна сваки, па и најгори међу нама. И у данашњој светој литургији само Господ у личности служитеља предводи и служи, односно приноси и приноси се. Сама Евхаристија је Господњи одговор на нашу издају, те и овековечење у Његовој присутности – новом стварању, све до конца века.