Час мрачнине. Потпуне, непрозирне таме. – „Да нисам ја, Господе?“ И ми постављамо исто питање: – „Да нисам ја, Господе?“ – „Који умочи са мном руку у здјелу тај ће ме издати“ (Мт 26,23).

Јуда издајник спокојно и охоло прима залогај и тако се открива и исказује. На питање: „Да нисам ја, Господе?“, Господ му одговара: „Ти каза“.

И Јуду издајника је учитељ волео као и друге апостоле. Он га је изабрао за апостола. Он је изабрао Дванаесторицу и рекао: „И један од вас је ђаво“ (Јн 6,70). Замочен залогај је братска опомена и прилика да се Јуда Искариотски још једном позове и призове покајању. У Гетсиманији је покушао Господ да га извуче из глиба. Издајник је већ онда када је припадао сабору апостола Христових постао плен Злога омамљен платом од тридесет сребрњака. За хришћане сребро је на светлој страни симболизовало божанску мудрост – апостолство, свештенство, а на етичкој, тамној страни – похлепу, користољубље и несрећу коју похлепа изазива. На изопаченој страни свештеничког среброљубља је вечна смрт. Док за саму издају Господ каже: „Али тешко оном човјеку који изда Сина Човјечијег; боље би му било да се није родио тај човјек“ (Мт 26,24). Ове речи изражавају суштину, кривицу и казну издаје. Јуда Искариотски је као апостол следио Господа, али не из љубави, већ из користољубља, из себичности и комфора који свештенство доноси. Његова себичност је неман која га је погубила. Похлепа га је учинила и лажљивцем и крадљивцем.

Много је Јудâ међу нама људима. Сваки Јуда почиње поткрадањем заједнице, заједничке кесе. Испунише се поруке псалма: „Па и пријатељ мој, који једоше хљеб мој, пету на ме подиже“ (Пс 41,10). – „Пропадам у дубоком глибу гдје нема дна; тонем води у дубине, и вали ме затрпавају (Пс 68,2). Ти знаш под којим сам ругом, стидом и срамотом; пред тобом су сви непријатељи моји. Срамота сатр срце моје, изнемогох, чекам хоће ли се коме сажалити, али нема никог; хоће ли ме ко поштједети, али не налазим“ (68,18-20).

Ево, управо овако, исто тако, као Господ, требало би и свештеници да прекоравају, поправљају и лече: не у гневу и окрутности, него у великом болу и са делотворним милосрђем.

Господ је дозволио да и Јуда буде и на последњој вечери, хабури. Он му је и опрао ноге као и другим апостолима, али свето Причешће није добио. Опште је мишљење светих Отаца да је Јуди пружен обичан залогај, а не света Евхаристија. Било да се Јуда причестио (како су у старини веровали), или да је лишен Светиње над светињама пре, остаје за вечност страшно упозорење за све литургије и за свако свето причешћивање.

Издаја нам се свакодневно безброј пута нуди. „И онај који изашао у ноћ, беше мрак“, вели свети Амвросије Милански.

„Боље би му било да се није родио тај човек који је издао Сина човечијег“ (Мт 26,24, Мк 14,21). Леди нам се крв у жилама. Смрзнути смо као Лотова жена у кип од соли пред црном демонском силом. Над безданом смо из ког излази дим и пламен, и из ког се чује потмуло сабласно јечање. Очај и клетва, „шкргут зуби“ и завијање безнађа (Мт 25,30) и расцеп у душама. Најпре се отпадне у срцу од вере. Управо као код Јуде. Он је најбољи пример тог расцепа, тог раскола у души, те и потпуног губитка вере. Коначно, Јуда је прешао на супротну страну и умро Богу заувек. Очигледан је његов избор – избор смрти. То двоумљење, дводушење, ту схизоидност су имали сви апостоли. Господ Христос их све због тога пита: „Хоћете ли да и ви отидете?“ (Јн 6,68). Тај дванаести лажни праведник међу њима је био ђаво и служио је ђаволу.

Браћо, под свештеничким ликом (а Јуда Искариотски је намењен свештенству), и под праведничким, светачким манирима (фином понашању) и под свештеним орнатом, може се крити ђаво. Страшна је то истина. Зато будите опрезни, али се немојте бојати никог од људи. Наизглед анђео може бити ђаво. Сам ђаво може да носи првосвештеничку хаљину и инсигније, али нема благодат. На прсте можемо пребројати свете и свеце. А људе мерите по делима, а не ни по чему другом. Себе и све мерите само Евангелијем. У цвећу се крије змија отровница. Ми смо криви ако упаднемо у духовну неуредност обоготворавања човека, па ма он био првосвештеник, јер то води у пропаст. Клонимо се првих редова и првих места уопште. Запитајмо се да ли смо бедници, слабићи, издајници, а можда и сами ђаволи. Запитајмо се да ли смо пуни тајних неисповеђених грехова. Да ли смо лицемери који лажу Бога, људе и себе? Када би нас људи духовно сазирали, да ли би се згрозили над нама?

Нека Господ у нама не угледа ђавола као у Јуди. Оставимо се савеза са ђаволом. Особито, ако смо под светим хаљинама.

Ако нисмо Јуде Искариотске, нека је слава и част Богу! Ако нисмо ђаволски петоколонаши, слава и част Богу! Ако се бојимо сами себе, слава и част Богу! Нека нико од нас не зна да ли је пред Богом вредан љубави Божје и препознавања Христа Бога или страшног Божјег „не познајем вас“. Бојмо се људи, а Бога страхопоштујмо.

У Лазаревој кући је света Марија Магдалина помазала ноге за сахрану отрвши их својом косом. Јуда се гневи због овог расипништва. Била је то погребна гозба, даћа. Сваки од нас је грехом расцепљен у души. Једна половина је Јуда, а друга половина је Магдалина. То вам је само право име за Јунгову Anima-у и Animus-а. Јуда даје лажни синовски целив, вољан да отпадне и да изда, а Магдалина трпи, душу теши и миомирисом Христовим исцељује ране. Свети Јероним Блажени пише: „Несрећни Јуда, ценом Учитеља хоће да надокнади штету коју мисли да је претрпео проливањем миомирисне помасти“.

А добио је врло мало, јер би се за најжгољавијег роба добило много више. Ево, како среброљубље заслепљује?! Колика ли је тек била мржња Великог јеврејског већа када су Господа Христа у својим грешним очима желели да понизе и тако тричавом ценом.

На православном, али и уопште Истоку, сматра се највећом увредом, срамотом некоме чупати браду часну, а исто значи кад се на неког пљује, поготово по лицу. То понижавање Богочовека ће уследити ускоро у притвору, затвору.