Мт 28, 16-20; Мк 15, 15-20; Лк 24, 46-53

Човек се после дугог лутања земљом, ипак одлучио за освајање вечности. Црква јесте Унебохођење над временом и простором, и није више подвргнута природним законима. Права Црква је Унебохођење. Само земаљским својим Бићем она је историјска, али оним неустановским, небеским, охристовљења је потпуно. Само онај човек који никада није чуо за Христа, или га је одбацио, потчињен је таштини пролазности и одузео је себи небо. Господ Христос се узноси у небо ради зацарења и седања на Престол. Он је био у љутом боју са Кнезом тамним и заподео и стекао искупљење. У борби на Голготи непријатељ је поражен, и Господ Христос му је узео плен. Унебохођење Христово је Царев повратак на Свети Престол од небеских сила. Свети Амвросије Милански мисли да Псалам 47. најбоље предсликује Вазнесење: Сви народи, запљесните рукама, покликните Богу гласом радоснијем... За нас хришћане, Бог је Цар он је у боју са Кнезом тамним. Христова божанска дала су Његовој човечанској природи дала оваплоћење као коначну и вечну награду за извршено искупитељско дело. Људски род је наследник славе тог Унебохода и уздизања Христовог.

Делотворна се Божија свемоћ у Христу показује упечатљивије, очитује се у Христу васкреслом, те и вазнесеном Богочовеку. Устоличује се као свевладатељска. Свемоћ Господња је над свим створењима, анђелима и људима. Сви они су покорни и послушни Христу као Богу, Створитељу и Господару. У томе је Христова апотеоза – обожење. А она је ради нас, да нас вазнесени Господ учини заједничарима свог божанства: Он је Судија васелене и Господар свих сила.

У латинској Цркви, још у време светог Амвросија био је леп обичај да се еванђеља која благовесте свето Вазнесење насловљују, не „Читање светог еванђеља по..“, већ: „Конац светог еванђеља по...“ Еванђеља истичу да Господа Христа нема више међу нама, већ се телом вазнео у небо, али нам је оставио своје највеће и највише наређење, поделивши нам мир, обећао нам је да ће невидљиво бити уз нас, и једном ће се јавити у видљивој својој слави другог доласка. Зато вера сваког од нас посебно треба да се утврди крштењем и запечати миропомазањем у Име Оца и Сина и Светога Духа. Навео је, додуше, три ипостаси, али је означио једно име: дакле, један је Бог, једно Име, једно Божанство, једно величанство (Свети Амвросије Милански). У Богу се морамо образовати не у схоластици, већ у љубави, која нас води Евхаристији.

По еванђелисти Марку, Еванђеље се мора проповедати свему створењу, дакле, анђелима, људима, животињама и биљкама. Преподобни наш отац Јустин Нови зацело је проповедао анђелима, људима, благу, али и цвећу. Нарочито деци и цвећу! Зато ми је жао што је у савремено наше свештенство ушло у непроповедање Еванђеља, или проповедање под погубним упливом неотомистике и „православног“ претестантизма. У сваком од тих случајева наносимо штету својој вери. Покајање морамо понудити и себи и свим народима. Еванђеља су повест онога што је чинио и говорио Христос. Дела апостолска су повест онога што је други Утешитељ говорио и чинио (Свети Јован Златоусти). Господ своје љубљене ученике подигавши обе руке благосиља на привременом растанку. Апостоли и Свесвета Богородица пали су ничице пред Господом док је унебоходио. Упркос болу растанка сви су се вратили у Јерусалим задовољно блажени и у великој радости.

Улазим Оцу мојему и Оцу вашему, и Богу мојему и Богу вашему (Јн 20, 17). Улазак у славу васкресења, вазнесење постаје улазак у славу узвишавања седењем о десну Оца. Превазилазни у односу на природу, трансцендентални, натприродан догађај Вазнесења означава прелаз из славе васкресења у славу вазнесења. И када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи (Јн 12, 32).

Подизање на Крст означује и благовести вазнесење на небо. Господ Христос као једини Архијереј Новог и вечног савеза не уђе у нерукотворену светињу (...) него у само небо да се сада појави пред лицем Божијим за нас (Јев 9, 24). У небу Господ Христос вечно врши своје архијерејство. Као Велики свештеник будућих добара (Јев 9, 11). Он је средиште и главни вршитељ новозаветне литургије којом се слави Отац небески (Отк 4, 6-11). Христос сада сједе о десну Оца: Под десном Очевом разумевамо славу и част божанства, где је Онај који је постојао као Син Божији, као Бог и као јединосушан Оцу, телесно сео након што се оваплотио и Његово тело прослављено (Свети Јован Дамаскин De fide orthodoxa, 4, 2, 2: PG 94, 1104D). Вазнесење Христово на небо значи устоличење Његовог Човештва у моћи и власти самог Божанства. Зато Исус Христос јесте Господ: поседује сву моћ на небесима и на земљи. Он је господар васелене и историје. Вазнесење наше дух-душе Богу само је израз нашег обожавања (апотеозе) Бога. Молитва је то вазнесење. Она је искање то од Бога и прослављање Бога.