Вазнесење надвисује све догађаје историје спасења. Вазнесење надвисује врх и одлази свише, одозго. Унебоход је успињање. Царско је и свештеничко обележје (Изл 28,36-38, Сир 45,12, Ез 16,12; ИС 62,3). Знак је свемоћног Божјег деловања, слава и победа!

Безброј путаје речено да је Вазнесење круна Воскресења, али не шкоди! Пар првих столећа је управо света Црква била збланута, запрепашћена, зацело је гледала задивљена у светотајинство искупљења, па је од самог почетка тродневљу спасења додала Духове, а на крају и Круну – Вазнесење (почетком IV века). „Узлазим Оцу мојему и Оцу вашему, и Богу мојему и Богу вашему“ (Јн 20,17), како говораше Господ Магдалини. Док у Емаусу апостолима вели: „Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу своју?“ (Лк 24,26). Улазак у славу није у будућности нити у прошлости, већ у непосредном Данас. Данас је присутно, јер је недељиво од Воскресења, али је такође недељиво и од Духова. Протеклих 40 дана је заправо, речено језиком педагогије-андрагогије, утврђивање богословског градива у самој вери апостола управо Вазнесењем на небо. У овом догађају се истиче моћ и слава Христова. Дана му је сва власт на небу и на земљи, вазнео се на небо и седе здесна Богу Оцу. И дивног ли призора последњег благослова: док их је благосиљао, успињао се у небо, узнесен као божанско Величанство. С друге стране, Господ најављује моћ и славу ученика у његово име: да ће изгонити демоне, да ће говорити стране језике, змије ће узимати у руке оне им неће шкодити, ако пак попију шта отровно, смртоносно, неће им нашкодити. На болеснике ће полагати руке и исцељиваће их. Сва историја Цркве показује богато да је то цела истина.

Величајан је то призор унебохода Христовог и запањених лица апостола подигнутих према небу. Тај поглед је задивљење и усхићење из ког су их дотицајем, додиром, трезнила два нађела. Вазнесење је велики подстицај за наду. Њу је очински будио апостол Павле, али и сви свети. Та чврста, сигурна нада (Еф 1,17-18) темељи се на свемогућности Божјој (Еф 1,20).

Православно хришћанство управо иште чврсту веру, односно чврсту наду да ће постати удеоником те Христове вечне славе. Управо Вазнесење јасно показује да је наша вера натприродна, да надилази људске дарове и силе, те да је наша вера изван граница времена и простора. Црква се зато радује данас, јер Господ одлазећи од нас на небо, не оставља нас, већ се уприсутњује међу нама. Његово уприсутњење је свеопште, католичанско, саборно. „И, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека“ (28,20). Вером у Вазнесење, исповедамо своју веру у коначну и потпуну победу, у прослављање, у вечну и рајску будућност. Само нам Бог може отворити небо. Залуд многи сањају о рају на земљи ван Христа. Залуд сањаре о рају на земљи без брата и сестре! Небо је смисао нашег живота на земљи. Небо је љубав наша у љубави Божјој, у радости која је дар онима који љубе њега – Љубав. Млаки и хладни су већ сада одбачени са „не познајем вас“.

Међу нама има и „духовних наркомана“, како је говорио преподобни ава Јустин Нови. Нама „духовним наркоманима“ Ниче је пребацивао да својим проповедима о вечном блаженству, о рају, апотекарски „мешамо отров“ сладуњавих, лудих обећања која олако теше и залуђују, заваравају светину, руљу, олош. Зато се треба одрећи од тих „утопијских“ обећања и заклети се на верност земљи, е да би тако остварили своје блаженство и рајско задовољство. Браћо и сестре, није вечно блаженство, рај, „опијум народа“, наркотик којим ублажујемо умирање, умирање раком безбожности начетог човечанства. Није то утопија, „јагњећа срећа“ која не постоји, самообмана, илузија којом Црква заварава светину лажним обећањима. Која нуди безнаднима преварну наду.

Првинац воскреслих из мртвих је ушао данас у своју славу, очигледни је и непобедиви доказ да наше наде нису узалудне, да наша нада није без чврстог темеља, вишег реалитета, и да је веома разложна, оправдана и поуздана. Вазнесењем нам је Господ отворио широм Очев дом, јасно означио и тачно осветлио пут који води у вечност, односно, припремио нам место, да ни један који у њега верује не пропадне, него да има вечни живот (Јн 17,12). Вазнесење у небо води кроз овај свет. Педагогија-андрагогија спасења нас мало-помало отрежњује до литургијског освешћења и ослобађа нас та свест од лажних обећања. Она нас ослобађа од свих грешних искустава. Човек је већи од свега што постоји и он налази своју срећу, своје блаженство само ако се вазнео, узнео Богом, односно нашао Бога, јер га само Бог може у целости „испразнити“, односно, усрећити, облаженити и освештати. Небо је отворено и за наша вазнесења, док је пакао стање крајње таме и усамљености, у ком живи човечанство, јер жели да буде само, те себе искључује из заједнице љубави Божје. Човечанство које се све више затвара само у себе, отуђује се од унебохода у Христу. Оно је земљином тежом залепљено за твар, смрт. Човек је заробљеник самог себе, опседнут је собом и сапео се охолошћу и себичношћу, па је тако изгубио способност уздизања. То је онај промашен човек, качовек, како га назива преподобни Јустин Нови Богослов. Том качовеку ће Христос рећи: „Не познајем те!“

Ми пак који се узносимо у мир Христов уствари подражавамо његово узнесење у Љубав која вечно траје и не престаје. А без љубави нема ни вазнесења! Ни један од нас који не воли брата свога, ко у брату не види свога Бога, неће се вазнети у мир Христов.