Христос је наша светлост

Христос васкресе! Чујете ли, браћо и сестре, да је са Христовим васкресењем отпочело ново стварање. Зацело, Христово васкресење је ново стварање. Васкресењем нас је Господ Христос учинио новим људима. Наш удео у том новом стварању је да уносимо у свет Христов Дух и тиме мало-помало се обожујемо. 
Заронимо у Излазак (14, 15-15.1). Одлучујући је час ослобођења Израиља прелаз преко Црвеног мора. У том прелажењу изабрани народ постао је нови изабрани народ, водом крштења препорођени народ. То ослобођење је одлучујуће за читаву даљњу историју. Бог спашава и онда када изгледа да је све пропало. Урањајући и израњајући кроз тај „прелаз“ преко воде крштења, личног Јордана, постајемо нови људи. Наше крштење је знамење прелаза од смрти у живот, из ропства у слободу деце Божије. 
Благовештено нам је васкресење. Свако треба да лично доживи Христово васкресење, лично се увери да је Господ Христос васкресао, те да тако лично постане сведок сведокињом Васкресења. Тако је било са женама мироносицама. У праскозорје после суботе мироносице полазе према Гробу са обичајном намером да помажу алојем и другим миомирисима Тело Господње. На своје велико изненађење налазе празан Гроб. Гледају уредно сложене мртвачке повоје где желе. Ти погледи не буде веру у Христово васкресење. Тада су угледале двојицу „младића“ – гласника Божјих, који им тумаче смисао и пуноту празног Гроба: „Шта тражите живога међу мртвима?“ Васкресење нису измаштале жене апостолкиње, нити остали апостоли који касније долазе на Гроб. Васкресење Христово није људска замисао, већ чудесно Божије дело. Нико није био сведок самог васкресења. Васкресење је савршено светотајинство (=мистерија) које нема непосредног сведока. Отворени и празан Гроб би био без сваког смисла и вредности, да се Васкресли Господ није јавио својим ученицима у Малој Галилеји. Значи, први је сам Господ Исус посведочио своје васкресење и тиме утврдио веру својих ученика, који су га лично видели после васкресења, са Њим јели, а преко апостола Томе и дотицали Његово прослављено, пресвето Тело.
И ми смо, ево четрдесет дана ишчекивали Господњи повратак из таме смрти у Светлост Живота. Кликћемо Христовом васкресењу и Христовој победи над смрћу. Васелена је сада обасјана светлошћу славног Христовог васкресења и од ког сја и просијава и данданас. Запаљене васкресне свеће које смо примили уз речи: „Светлост Христова“ и увели их у помрчину цркве, знак је, икона је васкреслог Христа. На тој свећи коју је изнео началствујући упалили смо своје свеће као знак, као знамење, да свака светлост, сваки живот и свако стварање долази од Христа.
Васкресла је једина, права и нетварна Светлост света, која обасјава сваког човека који долази на свет. Та благодатна светлост се пали у дух-душама верујућег народа Божјег онога часа када се сваки његов члан крштењем препородио за нови живот. Тако сваки крштен човек постаје светлост Христова на путу обожења и унебохода. Крститељ-свештеник новокрштеном приликом крштења пружа запаљену воштаницу говорећи: „Одећу ми подари светлости, Ти који се одеваш светлошћу као хаљином, многомилостиви Христе Боже наш.“ Па може да дода пошто га миропомаже: „Христова светлост те је просветлила. Примио си светлост будући оправдан и непорочан. Као свети носи своје крштење. Чувај своје свадбено рухо за сусрет са свима светима у новом Јерусалиму у ком ћеш живети вековечно.“
Наш живот мора бити сведочење пред Светлошћу светлошћу нашег живота. Светлост (своју) смо, дакле, примили од Светлости како исповедамо у Вјерују: „Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт 5, 16). Не дозволимо да се испразнимо од те нетварне светлости и да ове свете речи одбијемо својим опаким начином живота. Разговетно је беседила једна новонађена налазница вере, обраћеница на православље, кад каже: „Сва моја православност је благодатни огањ у ком као светлост гори, али не сагорева, личност Христова.“ Ту Ержебет – Јелисавету, имао сам част да крстим на реци Јордану 1992. године. И сви ми смо светим крштењем просветљени васкресењском светлошћу Христовом. Ако се у наше душе излила благодат крштења у детињству, да ли смо је сачували до данас. Да ли смо својим животом, личним својим делима дали сведочење светлости? Да ли засади наше личне вере и истините православности, које добро познајемо и да ли она кормилари нашем животу, нашем животном деловању свакој прилици и неприлици. Да ли је вера нашег детињства прерасла у веру зрелог човека/човечице, а за коју свети Павле пише: Знам коме сам повјеровао и сигуран сам!
Браћо и сестре, да ли ми знамо да чувамо властиту веру личног светог крштења? Огањ Божији у нашим дух-душама утуљује, трне и гаси се, ако се не подржава православљем. Вера која се непрестано не храни и негује, бледи, слаби и губи се. Вера се губи, ако смо немарни и не хранимо је њеним све дубљим истинама и негујемо јустиновским богословљем. Православље је наш живот, који у потпуности одговара светом Еванђељу и светом Предању. Данас је наша дужност, свију нас, не толико да бивамо апологете, да своју веру доказујемо, већ да је свима показујемо. Од увек се неупоредиво верује очима, него ушима. У ова задња времена сви да озбиљно живимо и показујемо свима своју веру. Једино ћемо тако одговорити ономе што Бог од нас очекује у ово зло време за веру. Сведочимо Христа васкреслог, Светлост света који је васкресао све наше наде, наш унебоход, нашу истину и наш живот.