Дап 4, 1-12

Потврђивање чудесних дела светих апостола водила су у трпљење. Рана црква је била прогоњена, те и остала прогоњена до конца века. Трпљење прогоњења се сматра сведочењем за Христа равним мучеништву. То бескрвно мучеништво се назива исповедништвом. Много је значило чудо као поткрепљење. Велико веће те године чинили су већином садукеји. Они су били политичко-верска јеврејска странка, секта, када је порицала васкресење из мртвих, дочим су свети апостоли проповедали народу на основу васкресења Господа Исуса. Он је васкресао, па ћемо и ми васкреснути. Наша вера у васкресење је главни камен спотицања између верујућих и света. Јевреји су свете апостоле Петра и Јована ухапсили и бацили у тамницу са намером да их сутра ујутро изведу пред Синедрион. Црква је расла у снажном молитвеном заносу. У њој се осећала тиха радост, а не загушујућа, узнемиријућа стрепња која ојађује дух-душу. Свети апостоли су били слободни у љубави која их је водила у неизмерно успињање. Свети Дух очишћује дух-душе од страхова, тескоба и стрепње чак и у предсмртној борби и у страдању за Христа. Хришћани не живе у ропству страховима, већ да одговоре на љубав као деца. Љубав распршује страх и изгони га, те дарује благодатну целовитост дух-душе и крепост. Благоверни страхују да не увреде љубав Божију. Та љубав је укорењена у страху Божијем. Страх Божији јесте библијски израз који описује побожност, а не неки страх који угрожава. Прве хришћане ништа није могло застрашити. Број њихов се чудесно увећавао, удвостручавао. Колико људе света привлаче науке и покрети који нуде „јагњећу срећу“, уживања у овоземаљским добрима, толико се прави верници одушевљавају за прогоњене верујуће и њихове Цркве. Крв мученика је семе хришћана, како вели Тертулијан.

Свети апостоли су пред Великим већем изјавили све исто што пред народом. Судски истражитељи захтевају да свети Петар јасно открије како је исцељен тај болесник. Нека је на знање свима, и свему народу Израиљу, да у име Исуса Христа Назарећанина, којега ви распете, којега Бог подиже из мртвих, њиме стоји овај пред вама здрав (Дап 4, 10). Ова апостолова реч није могла бити јаснија и краћа. Све је рекла. Ето зашто су садукеји били огорчени и озлојеђени на свете апостоле!? Богочовек је ваистину васкресао. Јеврејство је религија књиге. Библија им је највиша светиња. Зато се свети апостол Петар позивао на псалам цара Давида (118) који проповеда да ће јеврејски народ и његови поглавници одбацити свог Месију, Господа Исуса Христа. То је највећи удар на јеврејство. Зацело, то је јеврејски духовни аутохолокауст. Међутим, наум Божијег спасења је неизменљив. Господ Исус Христос је Спаситељ свих, а најпре Јевреја и Хелена. Ако одбаце свог Месију, онемогућили су лично спасење. Да су поступили супротно, не би их тлачили и истребљивали. Богочовек Христос је требало да постане крајеугаони камен месијанског Царства. Прва љубав Господња, изабрани народ Божији, поји до данас тај псалам (а некада га је појао улазећи у Храм), а и ми га појимо:

Хвалите Господа сви народи,

славите га сва племена,

јер је велика милост Његова према нама,

и истина Господња траје довијека. Алилуја (117)!

Наш васкресни тропар, ако није спеван управо према овом псалму, он несумњиво хвали и слави Христову васкресну победу. Сам Господ, распет, погребен и васкресао, примењивао је ове речи управо на себе (Мт 21, 42). Са апостолском меродавношћу те Господње речи потврђивали су и свети апостоли (Дап 4, 11; Еф 2, 20; Пт 2, 7). Васкресење Христово је свемоћ која подупире свето Еванђеље, односно свету Цркву.