Уз превод списа Светог Амвросија: О тајни оваплоћења Господњег

Истина је храна, као пшеница

Виктор Иго

Несагледиво је богословско познање светог оца нашег Амвросија Миланског, те и његово обиловање светошћу живота и истицање, па и предњачење, у литургијском, црквеном поју. Амвросијево патристичко-књижевно дело од злата и драгог камења вредније, осветлило је многе тајне православног католичанског живота и светописамско-светоотачке истине. Обогатило је Свету Цркву заувек бесцен-благом високом и недостижном духовном културом. Своју велику књижевну делатност, овај свети Отац остварио је у проповедима, катихезама и песништву. Богословском стварању се посвећивао до изгарања великог пастира. Тумачио је Свето писмо откривајући његов пренесен и мистичан карактер, заузимајући се свим бићем за потпуну оданост еванђелској части и слави у моралним поукама за хришћански живот. Писао је догматско-полемичке списе о вери, о Духу Светоме, светим тајнама, о покајању и другим светотајинствима. Гласовито му је морално-поучно дело О дужностима свештеника, као и дело о целомудрености, о богомајчинству Свесвете Богородице, а нарочито дело под насловом Монахињама, које је написао за своју рођену сестру Маркелину, мандриткињу у Риму, потоњу преподобну. Посмртни опроштајни говори од брата (светог) Сатира, те и од царева Валентијана Другог и Теодосија Великог, дела су великог маха и значаја. Вредна су спомена сачувана бројна писма и мноштво химни. Толико су ти Амвросијеви славопоји достојни дивљења, да је у праву један критичар који је написао да су пред светим Амвросијем „гласови Пиндара и Софокла постали досадни“. О, зацело, свети Амвросије је признат као „отац латинских химни“, писаних за појање у цркви, те су све постале свенародне. У Говору против Авксентија, овај светитељ вели: „Кажу да сам песмама својим усхитио народ. Да, не скривам! Диван је то занос, од ког нема ништа моћније. Та, шта је моћније него исповедати Свету Тројицу, коју сваки дан славе уста народна! Такмиче се, наизменично (десна и лева певница), знају да појањем славе Оца и Сина и Светога Духа“.

Будући да је Амвросије хеленског порекла, као свети Отац у многоме је сличан источним црквеним Оцима, а посебно светом Василију Великом. Ова двојица светих Отаца за живота свога су се познавали размењујући своја књижевна дела један са другим.

 

Оваплоћење, Спаситељево време

„Дан спасења“ (2Кор 6,2) бива „у вријеме погодно“, у „најпогодније вријеме“. За њега је речено: послушах те, и у дан спасења помогох те, и у дан спасења помогох ти. „Вријеме погодно“, надахњује страхом Божијим, обавезујући се на светост, те и благовести „блажену наду“ (Тим, 2,13) другог доласка Христа Господа, који ће доћи „да се прослави у светима својим и покаже се диван у свима верујућима“ (2Сол 1,10). Не знамо време краја света и човечанства, а не знамо ни начин преображења васелене. Све је изобличено и унакажено грехом. Али, срећом, знамо да Бог спрема ново обиталиште, нову земљу, у којој ће владати остварена старозаветна праведност у новозаветној светости. У њој ће блаженство испунити дух – душе и тела, те и увршеном мером остварити све чежње за миром које се рађају у људском срцу. Свако причешћивање Телом и Крвљу Христовом сусрет је са Сином Божијим који је у Оцу и у Духу Светоме. Света литургија је лично, појединачно и саборно напуштање плоти (пути, огреховљеног меса) и оваплоћење у Тројици Јединосушној. Тај сусрет није само освештотеловљење, већ и дијалог са Њом. Тај дијалог оживљава Логос, Смисао Божији, у одговорима вере. Тако семе Царства Божијег у доброј земљи доноси обилни плод. Божије настојање да се спасимо чисти је дар, а уједно је и јасни, опитни, одговор верујућем народу.

 

Време „невоља“

„Испунило се вријеме и приближило се Царство Божије; покајте се и вјерујте у Еванђење“ (Мк 1,15). Господ Христос је својим доласком у телу испунио Очеву вољу и дао нам Себе као само Царство Божије. Тиме су и људи постали учесници Божанског живота. То значи сабрати људе у свом Сину Исусу Христу. То сабрање је католичанско. Оно је Црква која је зачетак тог Царства. „Пуноћа времена“ у ком започиње испуњење обећања и припрема: почиње Оваплоћење Сина Божијег. Свесвета је позвана да зачне Оног у ком ће пребивати „тјелом сва пуноћа божанства“ (Кол 2,4). У Богу су сви часови времена присутни у својој вечној важности. Он утемељује свој вечни наум „предназначења“ које укључује у њега слободни одговор сваког човека својој благодати. „Зашто се буне народи и племена помишљају залудне ствари. Устају цареви земаљски, и кнезови се скупљају на Господа и на помазаника Његовог“ (Пс 2,1-2). Урота, завера – тајни договор о заједничкој акцији против Помазаника, од Ирода до Понтијског Пилата, заједно са народом и светином израилском настоји да учине оно што је Божија рука и Божија воља предназначила да се збуде (Дап 4, 27-28). Бог је допустио деловање те уроте произашле из заслепљености да би извршио свој план спасења оваплотивши се. Пре Вазнесења Господа, Христос је рекао да није још дошао час успостављања славног месијанског Царства које чека Израил и које би требало да донесе свима људима коначну правду, љубав и мир. Садашње је време „невоља“ (1Кор 7,26), искушења и зла које улази и у саму Цркву и отпочиње борбу последњих времена, а то је време бдења – чекања, од искона до „пуноће времена“ (Гал 4,4), али и време „мрзости опустошења“. Логос Божији, Смисао у Духу Светоме је сакривен, али је делотворан. Он припрема Спаситељево време „говорећи кроз пророке“ о Христу Богочовеку, истражује Стари завет, а представља се управо у Новом, Оваплоћењем Његовим.

 

„Ја Јесам“

За светог Амвросија Миланског, светотајинство (мистерија) оваплоћења скривено је у Богу, те је богојављено у времену. У Тројичном Битију и у стваралачком Божијем завету. Но, само Његово Битије као Света Тројица недостижна је духоумљу човековом, па и вери (религији) Израиловој, пре Оваплоћења Сина Божијег и силаска Духа Светога. План спасења заједничко је дело трију Божанских ипостаси. О том Божијем плану разговетно говори свети Григорије Богослов (Orationes, 10,41: PG 36, 147): „Будући да нема тела и обличја, Бог некада ни у ком случају није могао бити приказан сликом. Али сада је предочио у телу Тројицу на различит начин. Божанство без разлике суштине или природе, без ступања вишега који узвисује или нижега који умањује (...) Тројици бесконачних бесконачна је једносушност. Сав је Бог кад се свака ипостас сазире у самој себи (...), Бога су као Тројицу сазирали заједно (...) Нисам ни право почео созерцавати о Јединосушном, а Тројица ме купа у својој светлости. Једва сам почео созерцавати Тројицу, а Јединосушни ме опет обузима“. Зато света Црква исповеда „јединога Бога Оца од Којега је све, јединога Господа Исуса Христа у ком је све, јединога Духа Светога у Којему је све“ (II цариградски сабор 553.године: DS 421). Властитост Божанских ипостаси посебно се сазире Оваплоћењем Сина Божијег и даровима Духа Светога. Од Оваплоћења до Вазнесења, живот Оваплоћеног Логоса окружен је анђелским хоровима, слављењем и служењем. Оваплоћењем управо Бог уводи Првороднога у васелену, говорећи: „И нека му се поклоне сви анђели Божији“ (Јев 1,6). Хвалоспев Њему не престаје да одзвања у величанственој химни: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк 2,14). Дакле, Господ се Оваплоћењем уједињује са свима људима добре воље (Јн 15,16), тако да „нема другог Имена под небом датог људима којим бисмо се могли спасити“ (Дап 9,12). „Логос постаде тијело“ (Јн 1,14). О томе богоречито пише апостол Павле (Фил 2,5-8; Јев 19, 5-7). Вера у Оваплоћење нас исказује, доказује и легитимише као хришћане. Сваки дух који исповеда да је Исус Христос дошао у телу, од Бога је. Заиста је „велика тајна побожности: Бог се јави у тијелу“ (1Тим 3,16). Оваплоћењем се Син Божији оваплоћује у сваком човеку. Једно смо с Њим, као удови свог Тела, Он нам дарује учествовање, заједничење, као и оно што је сам живот у своме телу – наш узор, Син Божији, сишавши „С неба не да твори вољу своју, него вољу Оца“ који ме посла. Улазећи у свет вели: Ево долазим да вршим вољу Божију. У њој смо освештани приношењем Тела и Крви Господа Исуса Христа. „Том вољом смо освештани приношењем тијела Исуса Христа једном засвагда“ (Јев 10, 5-10). Оваплоћени Син Божији  пригрљује Божији наум спасења у свом искупитељском послању. „Јело је моје да вршим вољу Онога који ме је послао, и извршим његово дјело“ (Јн 4,34). То „Јело“ светиња је над светињама, жртва за грехе свега света (1Јн 2,2), па и израз заједништва љубави са Оцем у Духу Светоме. Старозаветна мана која силази с неба и жива вода што је провалила из стене да утажи глад и жеђ Израиљу који је лутао пустињом, тек је предслика, слаба слика дара Евхаристије. Она није материјално Јело, него духовно, оно је право Тело и права Крв, то је Јело понуђено нама на свом земаљском пропутовању. Оно је „хлеб насушни“. За Њега је речено: „Ја сам хљеб живи који сиђе с неба: ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета“ (Јн 6,51). Хлеб насушни је извор животног заједништва, вечног заједништва са Христом. У том заједништву хришћанин стварно живи у Христу, не само зато што је од Њега примио живот, већ стога што Њему предаје васцело своје биће. „Једно тијело, један Дух... једна нада... Један Господ, једна вјера, једно крштење, један Бог и Отац свију“ (Еф 4, 4-5). „Управо зато што једемо од истог хлеба, постајемо сви једно једино Христово Тело, једна Крв, удови једни другима, јер смо сви саутеловљени Христу“ (Свети Јован Дамаскин). Из евхаристијског заједништва примамо плодове све приснијег заједничења са браћом и сестрама. Оно смо, као што су говорили стари пагани, шта једемо. „Зато ме Отац љуби, јер ја живот свој полажем да га опет узмем“ (Јн 10, 17). „Нека да зна свијет да љубим Оца, и као што ми заповеди Отац онако творим“ (Јн 14,31). Исконска богочежња да се прихвати дела искупитељске Очеве љубави прожима Господа Исуса. „Кад подигнете Сина Човјечијега, онда ћемо дознати да Ја Јесам“ (Јн 8,28). Само Господње Васкрсење доказује да је Он „Који Јесте“, Син Божији и Бог сам. „Син мој јеси ти, ја те данас родих“ (Дап 13,33). Тако је само Васкрсење испуњење Оваплоћења Сина Божијег. Само Онај који „изиђе од Оца, који је дошао на свет и враћа се к Оцу“ (Јн 16,28) у Живот и у Блаженство пребива у Богу као Оваплоћен Господ помазан Духом Светим. Само Оваплоћење Сина Божијег  успоставило је нов „домострој“ саме иконе. „Будући да нема тела и обличја, Бог никада ни у ком случају није могао бити приказан сликом. Али сада кад се је предочио у телу и када живи са људима, ја могу ставити икону онога што сам видео од Бога (...) Очи у очи, ми сазиремо славу Божију“ (Свети Јован Дамаскин, De sacris imaginibus orationes, 1,16: PG 96, 1245A). Хришћанска иконографија сликом истиче еванђелски садржај који је Свето писмо исказало речима. Икона и реч (богословска) међусобно се осветљавају. Светотајинство (мистерија) Оваплоћења слави се у Благовештењу, Божићу и нарочито у Богојављењу, а као наговештај, и у Преображењу. Оваплоћењем Господ Исус је узео и човечанску природу, те приноси самога себе, а и све своје приноси Оцу. „Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све“ (Литургије Јована Златоустог, Василија Великог и друге). Логос Божији који се оваплотио својом човечанском молитвом учествује у свему што живи као „Његова браћа“ (Јев 2,12). Име које је добио при оваплоћењу ИСУС, не може се изрећи људским умом, него, узимајући наше човештво Логос нам га предаје, па стога можемо звати и говорити: Исус, ЈХВХ спасава. Богочовек све садржи у Имену: наум, „нека да зна свијет да љубим Оца, и како ми заповједи Отац онако творим“ (Јн 14,31). Богочежња да се прихвати искупитељске Очеве љубави прожима Господа Исуса.

 

Заједништво, опште васкрсење и «друга смрт»

Господ се на ману осврће три пута у свом наговештају установљења евхаристије (Јн 6,31-2.49.58). Дела светог Амвросија и други свети Оци често спомињу ману: «Затим, било је заповеђено да се пред Господњим лицем у златној посуди сачува један гомољ мане за будућа покољења. Али где је сад та сасуда, где је сад, након честих поробљивања (јеврејског) народа, она мана која је негда била сачувана? После двоструког уништења града (Јерусалима) и храма нема више ничег од онога што је ту било похрањено. Па што? Зар мислимо да Бог није знао да се мана не може сачувати за сва покољења? Очигледно, нећемо веровати да то није знао Он који провиђа и будуће помисли људске; него нам се у слици златног кивота и мане, која је била похрањена пред лицем Божијим и сачувана за будућа покољења, показује да ће онај, који буде у свом тијелу, као у златном кивоту, сачувао  ману коју је примио, бити драгоцен и вечан, јер Бог помно мотри на то да ли чувамо неоскврњено духовно јело које смо примили» (Хиларије Поатјерски). Пустињском маном наслађивали су се они који нису знали шта тај хлеб с неба предназначује и предсказује. Евхаристијско светотајинство не можемо докучити ни ми који га се наслађујемо. «Један је Хљеб, једно смо тијело многи» (1Кор 10,17). Христова жртва је понуђена спасењу свих људи и моћан је «знак јединства» како веле свети Оци, те да би нас свако причешћивање требало, не само да сједини са Христом под приликама хлеба и вина, него и са Христовим телом и крвљу које је света Црква. Управо то пронициво тумачи свети Јован Златоусти (Homiliae in primam ad Corinthios, 27,4: PG 61, 229-230): «Павле не каже „учествовање“, већ „заједништво“, јер хоће да изрази најприсније сједињење. Причешћујући се ми не само имамо удела у Христу, него се с Њим сједињујемо. Зацело, као што је то тело сједињено са Христом, тако смо тим Хлебом ми сједињени са Христом... Али, зашто говорим о сједињењу? Павле каже: Ми смо заправо то тело. Јер шта је тај хлеб? – Христово тело! А шта ми постајемо примајући тај хлеб? – Христово тело! Не више телеса, него само једно тело.“ Зато смо ми сионски народ који у Новом Јерусалиму има свог Спаситеља и Бога светотајински кроз себе и у себи као спасоносно и есхатолошко значење евхаристије. „Ко једе од овога хљеба живјеће вавијек“ (Јн 6,51). Будући да је тело Христово право Јело и крв Његова право Пиће, верујући народ је непрестано литургијски загледан у свршетак, крај – есхатон, као прелаз у вечни живот. Евхаристија је као бескрвна жртва Јело које усмерава према блаженој вечности. О општем васкрсењу, васкрснуће и они који га се наслађују, али и они који не знају за Њега, или не маре за Њега. Тако ће опште васкрсење уствари бити „друга смрт“ (Отк 20, 6.14), о којој пише свети Григорије Палама, а односи се на оне који су осуђени на вечну смрт. И Библија и литургија говоре о „хљебу с неба“, „хљебу анђелском“ (Пс 78,25), преимућству „силних крјепошћу“ (Пс 103,20), „моћних“ анђела који, такође, благују истог Бога кога се ми светотајински наслађујемо, па је зато причешћивање божанска храна која дарује божански вечни живот. С обзиром да на земљи нема живота без хране, зато Господ Христос тврди да без светог Причешћа не можемо имати правог, истинског живота у себи. Уверавајући нас у величину дара, наш живот у светом Причешћу упоређује са животом који Он има са Оцем. Тај живот је по Богу, од Бога и за Бога, како је говорио свети ава Јустин Нови. Оног који не чезне да се често причешћује, описује свети Григорије Велики овако: „Ко не осећа жељу за храном, болестан је, можда на смрт“.

Со је унутарња сила сваког, па и духовног јела. Човечанство могу зачинити само прави апостоли, односно њихови прави наследници. Они морају бити послушни, целомудрени, сиромашни и милосрдни, блажени и чистог срца, миротворци, и у сваком прогонству радосни, е да би бивали благодатна сила дух-душе човечанства. „Ви сте со земљи: ако со обљутави, чиме ће се осолити?“ (Мт 5,13). При сољењу може се заспати и клонути у еванђелском животу, те пасти у немоћ услед духовне дехидратације, губљења воде светог крштења. Њоме пропада апостол испод себе самог. Његов духовни живот и благодат за њега и за Цркву, такође. Међутим, друге соли, мимо праве вере, нема.

 

Превод с латинског госпође презвитере Ирине Војводић

Заиста овај превод са отменог и хладног латинског на опори још небогословствујући српски, јесте срећан и у највишем смислу интуитиван. Он није само плод доброг филолошког знања, већ и литургијског стеченог познања, језичке оплемењене топлине и речитости, већ еквивалентно пренесеног у велико богословље на српском. Он је неопходан за духовну обнову наше помесне Цркве, али и присније уграђивање великих латинских Отаца у њу. Овим враћањем Божијем говору, скривеном у Оваплоћењу Сина Божијег, овај превод ће врло добро послужити српском читатељу: латински утопљаван у српском управо истоветном вером. Преводитељка је свесна своје одговорности и позорности. Њен превод увек продире у нутрину односа где је право богословље, као молитвени однос између Бога и човека, где је право песништво, те стога је кадра да представи духовне мисли  светога веледуха Амвросија. Овај њен превод се не одриче филолошко-историјског и патролошког појмовања текста који је у овом њеном подхвату преводилачки подвиг, који је засијао првобитном лепотом, те и понудио и само разговетно разјашњење дела и његове величајне поетике. Његов свети и духовни смисао је богат и уверљив, али и са фином мером, тачно протумачен на српском језиком, у овом Војводићкином преводилачком јунаштву, по први пут код нас.

Иларион Ђурица