Свети Епифаније у IV веку је први од светих Отаца говорио и писао о Богородичином Успенију: „Како је могућно да се Приснодјева својим телом не наслађује у Царству Божијем, она која није учинила у телу никакав грех, већ је остала непорочна“. Свети Григорије Туронски (+593) први је латински свети Отац Цркве који је изричито говорио о благом дану Успенија Свесвете Богородице. Свети Модест Јерусалимски (634) пише: „У небеску ложницу улази она која постаје преславна заручница ипостаског јединства две природе Христове (...) због тога је Приснодјева Марија, будући преславна мајка Христа Спаситеља, нашег Бога, који је давалац живота и бесмртности, узнесена од њега самог као саудеоница с њиме кроз све векове у нетрулежности, а он ју је сам пробудио из гроба и узео к себи онако како он једино зна“. Свети Герман Цариградски (+733) говори о Успенију овако: „Како би смрт могла прогутати ону уистину преблажену која је слушала Реч Божију, непорочно зачела личност Речи Божије, родивши је без боли, те која се потпуно сјединила с Богом? Како би трулежност могла захватити оно тело од ког је дошао живот? Те се ствари противе и потпуно су туђе души и телу које носијаше Бога...“ Свети Јован Дамаскин (+749) оставио је три беседе о Успенију Свесвете Богмајке. Те беседе су веома важне. У једној од њих он каже: „Онај који је пресвето тело положио у веома леп и богат гроб, а онда након три дана, узнео у небеске шаторе“!