Дап 5, 12-20

Спаситељ наш, Господ Исус Христос, нам је обећао да ћемо добити све оно што заиштемо са вером. Заиста, ко нас још пита: хоћете ли, желите ли? Сви су углавном наредбодавни са: морате! Међутим, ко вјерује у мене, дјела која ја творим, и већа од ових ће творити; јер ја идем Оцу своме и што год заиштете (од Оца) у име моје, то ћу учинити да се прослави Отац у Сину (Јн 14, 27). Од како се Господ вазнео к Оцу обистинила се и ова Његова реч. У животодавности те речи, у Име Господње, свети апостол Петар исцељује хромог просјака. Била је то Божија опомена изречена на Петрову реч над Ананијом и Сафиром. Поред описаних чудеса поуздано су се догодила и многа друга која су била подстицаји за веру. Овај Божији чин се зове чудо и у њему Бог посредује у добробит човека враћајући му здравље и животну радост, а награђен патник осећа потребу да гласно исповеди доброчинство, да заблагодари и да Господа обожава. Чудо је прекид са природним узроцима и његово размрежавање које није везано са природном ствари. Чудо је пролом – проламање, чистина која настаје уклањањем сметње. Оно је продор у привидно немогуће и метафизички отвор за откривање једне друге, више стварности. Бог као Свестваратељ чинећи чудо исказује литургијско: Усправно стојмо! Та усправност тражи човекову пажњу. Чудо усредоточује нашу пажњу и буди нашу помњивост за онострано. Право, веродостојно чудо увек је предзнак будућности. Нуди нам решења и то пророчка, јер су продор, антипација у времену и простору. Продор је у есхатолошку, вечну будућност која нас чека. Вером је човек апостолских времена дошао до тога да су на улици износили своје болеснике или их постављали у постељама-носиљкама да барем Петрова сенка падне на болесника, или да Павловим оковратним убрусом за брисање зноја дотакну патника. Свети апостол Лука спомиње да су из околине Јерусалима доносили апостолима своје болеснике и опседнуте и као лекар утврђује: И сви оздрављаху. Нису чудеса само спољашње благодати, већ су чешће благодати обраћења на веру. Да је чудеса било безброј види се на непрестаном порасту броја верујућих. Спољашња чудеса су доприносила бујању броја, прирасту верника у Цркви. Свети отац наш Григорије Велики вели: Као што баштован младице стабала залива само док ухвате корен и учврсте се за тло, тако је и Бог праву Цркву у њеном почетку помагао изванредним чудесима. Бог чудесима унапред благовести оно што ће се збити у будућности. А све то чини да подржи веру, а не човекову склоност идолопоклонству. Човек скривени паганин и тек прерушен у лошег хришћанина на сваку новост викне: Знао сам! и тако падне ничице у дубоку метанију пред својом властитом памећу (Из 48, 4-7). Чежња за чудесима у човеку увек остаје, нарочито код плитких и површних, такозваних магијских верника који уствари нису из сфере вере, већ из свере религије, али и свих осталих страсних љубитеља чуда. Понекада се човек омамљује похвалом за чудесима типа „целивајте-даривајте“, што је веома уносно и исплатљиво за неку црквену институцију, најчешће за манастире. Те духовно недовољно верски просвећене особе у својој примитивној вери морају се чувати те прелести и зависности. Магијско усвајање вере јесте магија.

Најчудеснија је та новозаветна реч да су Јевреји, јеврејска нација, високо ценили прве хришћане, мада, види се из Дела апостолских, да нису смели да им се физички приближе као нечистима. Ту врсту стрепње дивно је изразио свети отац наш Августи Хипонски у рими пар речи: Et inhoresco et inardesco (=Заледио сам се од страха и изгарам од чежње). Није потребно да ми хришћани заузимамо прва места у Цркви, али је неопходно да та прва црквена места не заузимају многи недаровити, непросвећени, необразовани и покварени међу духовницима. Та прва места се не смеју уступати ни полукривоверцима. А уступају им се и заузимају их у приличном броју. Срамота је да епископ буде неук у вери у XXI веку. Дочим, људи су у светим великим и малим апостолима видели Божију моћ, Божију силу. Пред Божијом моћи човек се осећа малим и пун је страхопоштовања. Та побожна бојазан до данас омета слабе у вери и дужи их далеко од светотајинске заједнице. Шта је то ново и тајно што човек још не зна, а о чему говори Откровење Јованово: у небеском Јерусалиму неће бити више ни смрти, ни плача, а ни бола. Бог ће свима отрти сваку сузу са очију (Окт 21, 4). Ми хришћани верујемо у то нечувено чудо да ће Бог отрти сваку сузу са наших очију и да ће нам дати вечни живот, и то још док смо у телу на пропутовању у вери, у којој смо се уверили да се сваког дана у нама расцветава нови и бујнији вечни живот. Сва чудеса се уливају у највеће чудо да је Господ Христос васкресао из мртвих. Ми верујемо да ћемо васкреснути, јер је Богочовек Христос апсолутни Господар живота. Више се не верује у чудеса, јер се не верује у васкресење из мртвих. Вера у васкресење нас надахњује Духом Светим и омогућује нам да препознамо право чудо од чудесног стицаја прилика. Чуда се догађају и данас само онима које води Божији Дух, духовно мртвима чуда се не догађају. Много је привиђења и варки око многих „чудеса“. Сумњиве су тајне твз. парапсихологије, банални реалисти нити верују у чудеса, нити их признају. Фарисејско-садукејска су нагађања да се слепи претварао да је био слеп, односно, хром, шантав, како би добио милостињу. Зато они тврде да је Господ Христос учинио чудо помоћу Велзевула – поглавника злих духова. Опит чуда свете тајне уосећава онај који је прима, а не онога који о чуду свете тајне прича.

Света Литургија је чудо над чудесима. Господ Исус се уприсутњује у круху (хлебу) и вину. (Бирам српску реч крух, а не хлеб, зато што сматрам да је реч хлеб из многобожачког, док је крух из хришћанског српског с обзиром на то да истиче литургијско својство хлеба крхкост, ломљивост). Свето Причешће је васкресли и живи Господ Исус. У Њему смо препознали Бога сакривеног у Телу, а сада га препознајемо сакривеног у круху и вину. Блажени који не видјеше, а вјероваше! (Јн 20, 29). Сва Божија чудеса су прожета неизрецивом љубављу, те је једноставна и добронамерна околина бивала до данас одушевљеном и дух-душевљеном првом Црквом у Јерусалиму. Сведочења за веру и хришћански живот су освајала људе. Тако је и са сваком заједницом, али и са сваком дух-душом: што је она присније сједињена са Богом, то је више цењена и привлачнија за све. У правој Цркви сви се познају и браћа су и сестре међусобно, док ми хришћани задњих времена не само не упознамо ни „свог“ епископа и свештенике, већ у цркви чак не погледамо ни оног који је стао са наше десне, па ни са леве стране. И тако је годинама.