„Нараштај је овај зао нараштај: иште знак, и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка. Јер као што Јона би знак Ниневљанима, тако ће Син човечији бити знак нараштају овом“ (Лк 11, 29-30). У овим Господњим речима има опоре и намерне горчине. Ниневљани су сагрешили, али су се и на Јонин позив и покајали, променили су начин живота од ољаганог и огреховљеног до праведног. Док су својеглави Јевреји одбили не само пророка Јону, већ и самога Господа нашег Исуса Христа до данашњег дана.

Браћо и сестре, грех охолости нас потпуно онеспособљује да верујемо у Бога. У охолима и гордима нема места за Бога, све су дали сами себи. Свима су познати егоцентрици око нас који верују и клањају се себи самима. Грех је данас преплавио не само овај свет, него и саму Цркву, и корен је свих зала који муче и раздиру свет, те и понижавају свету Цркву. Наш савременик је злоупотребио своју слободу, слободно је одбацио Бога као Брата и Пријатеља, међутим Бог не престаје да се нада и да га привлачи и позива да му се врати. Грех, не само да квари човека, већ га прља и смањује. Ужасно, убиствено је дејство греха на духа-душу и на тело човеково, јер је сваки грех суманути покушај грешника да убије Бога. Сва историја, сва банална стварност, врви и вришти од греха и показује и указује на његове ужасне од-догађаје. Да, грех се од-догађа, он има акцију-реакцију. Он је вечито покретан и дејствујући. Само је један грех палог анђела светлости преобразио у анђела таме; Сатанаила! Само један грех је избацио из раја Адама и Еву, прародитеље. Како да се другачије вратимо Оцу, ако не у знаку опроштаја “Бациће Бог у дубине морске све гријехе“ (Јон 7,19). Ако му помогнемо. И на Бога мора да се припомогне, како је ава Јустин наводио речи својих Врањанаца. Да, потребно је да помогнемо себи, а тиме и Богу. Као што се види није довољно сатрети грехове, већ их треба закопати на дно мора наших суза, покајница. У стеченом опроштају доброта Божија је висока као обзор над земљом, односно, тај опроштај је несагледив.

Апостол Лука, поред чуда милосрђа Божјег описаног у причи о изгубљеној овци, изгубљеној драхми и изгубљеном, распикућном сину, наговештава сигурну наду. Видите у тим причама за нас блиста велика нада. О какав је бисер у нашем срцу! О дивне ли лековите песме коју је могао да испева само Господ. Пред нама је срећа и добар изглед на успех, шанса, да се спасемо. Историја о распикућном сину је повест Цркве и нашег лутања. Само нас покајање може спасити. Ево прилике и за тебе и за мене! Отац сам излази у сусрет нама раскајанима и распуснима. Он нам опрашта све, пере нас светим крштењем и крвљу својом изнутра и заувек укида пакао, вечну казну. Браћо и сестре, отварајмо личним покајањем Очеве руке на загрљај вечни. Рецимо: „Оче, сагреших“, па да одмах пођемо на свадбу Царевог сина коју Он сам приређује.

Сваки искрено покајани не оправдава се пред Оцем, већ „уста и пође к оцу своме. Док је још био далеко, његов га отац угледа, гану се, потрча, паде му око врата и изљуби га. А син ће: Оче, сагреших против Неба и пред тобом! Нисам више достојан да се назовем сином твојим. Отац му грлећи га и љубећи га, опрашта и наређује слугама. Обуците га у најлепше хаљине, ставите му прстен на руку и обућу на ноге, те припремите теле угојено, да се веселимо и радујемо. Овај мој син би изгубљен и нађе се.“

Браћо и сестре, дајмо једни другима најбољи прстен који можемо некоме дати. Тај прстен је у указаном поверењу, шанси, да се спасемо. Лево и десно од тебе и мене, свима у Цркви дајте шансу иштући и делећи опроштај. Миримо се храбро. А ако не можемо, остаћемо малодушни, јер немамо смирења, будући да рачунамо само на себе те и не видимо да је између нас љубав Божја. „Видите колику нам је љубав дао Отац, да се дјеца Божија називамо и будемо“ (1 Јн 3,1). Ми вером, Богом, никада не можемо бити напуштени, блудни или распикућни. Из покајања извиремо нови, чисти, окупани као права деца Божија пуна мира, радости, чисте савести, па и пуни светости.