Мк 10, 46-52

Те очи где извиискра божанска згасну, Ко у обзорје да зуре, стоје упрте К небу никад к земљи не видиш да зрикну Мраморну главу док пролазе божјепуте. Ови Бодлерови стихови из Цвећа зла (у мом препеву) упућују на овога Вартимеја, док већ наредни што следе у истој песми опевају богаља који неће да прогледа: И пролазе тако кроз мрак тај без наде, Што је брат тишине вечне... Вартимеј види духовним очима другу, вечну светлост, и није богаљ, већ странац који би да постане староседелац, односно, члан новог Израиља. Уствари је путујући песник ходочасник који пева за милостињу по трговима и улицама. Њега краси мудрост и храброст у овом његовом отимању мраку и тишини без наде. Реч је о задњем Господњем чуду које је учинио над јерихонским слепцем пре Његовог спаситељског уласка у Јерусалим. Овај еванђелски извештај је веома динамичан, живахан, како због теме, тако и због нарави светог апостола Петра који је вероватно своје еванђелске извештаје диктирао Марку као писару. Вартимеј, будући чувши да долази Исус Назарећанин, завапи: Сине Давидов, помилуј ме! Називајући га Сином Давидовим, то је за Израелце значило да га признаје за Спаситеља, Месију. Тај бучни, прави оријентални просјак-песник је био веома гласан, бугарећи: Сине Давидов, помилуј ме! Није било могуће ућуткати слепог уличног певача који је на све стране вапио за милостињом Божијом да прогледа, и у свима присутнима пробудио благонаклоност и симпатију. Он се не обазире на претње да умукне и заћути, већ је још гласније молио. Расположење јеврејске светине се пријатељски наклонило јерихонском слепцу. Сви га подстичу да устане и да се поузда на Сина Давидовог. У дух-души свих се чује, одјекује, па надвикује све, он који моли за чудо очињег вида. Сви су могли видети како је слепац рипнуо и клекао пред Господом, па се загледао у Њега и видео га, најпре само контуру, а потом и белодано јасно. Ко је овај слепац под именом Вартимеј? – Сав људски род! Слеп је, наиме, људски род (Свети Григорије Велики). Згрешивши, човек и човечица су постали слепи просјаци на путу према вечној будућности. Просјаци су постали, јер су лишени бесмртности, дух-душевни састав им се згуснуо и потамнео и сурвани су, стропоштавајући се из Вечне Отачбине. Вартимејев и наш спас је у томе што је поред нас прошао Спаситељ, Господ Исус, Син Давидов. У тој божанској речи Син је цело оваплоћење, односно васцело Еванђеље. Господ и ми смо мимопролазници. Пролаз је пасха, насусрет смрти. Господ долази к нама и ми к Њему, на истом путу. У назначењу слепца, предзначење је човечанства. Сви слепци који досегну до крштења ће прогледати. Христова смрт је живот свих крштених. Она је откровење и обожење. Смрт је прелазак у нови живот. Христово воскресење постаје наше ново небо, нова вечна светлост. При сваком светом причешћу изнова прогледамо том вечном светлошћу. Свете тајне нам отварају и продубљују духовни вид, укус и додир. Стога да сви прославимо Бога, говорећи: Сине Давидов, помилуј ме! И још уверљивије: Раввуни, Учитељу мој, да прогледам! И да хитам у твој загрљај, да се спасим. Да нас живот буде погребење греха и воскресење спасења. Нека умре и моја дух-душа у душама светих, нека се сахрани да би одложила своје грехове, те примила благодат праведника који умирање Христово у свом телу и у својој дух-души носи (О предности смрти свети Амвросије Милански, Погл.3, 9; 4, 15: CSEL 32 716.717, слободан превод И.Ђ).