Ис 58,9б-14.
Велике награде чекају правоверни народ који пази да се не огреши о свога брата или сестру, већ их свим срцем помаже. Бог ће водити верни народ без престанка онако како га је некад водио у пустињи четрдесет година. Чак и они који живе у пустопашним крајевима, Бог ће хранити и напајати. Господ ће крепити кости њихове као што залива врт водом из крштењског непресушног студенца. Обасуће их земаљским, телесним благостањем и надодаће им духовне, богословске могућности, које толико значе за развој и блаженство Новог Израиља Божијег. Сви повратници из вавилонског ропства налазе покајањем отаџбину, те и нови Јерусалим, и у њему храм у блиставом стању, обновљен. Он је и за данашњи нараштај, ако се православно и од срца, врати Господу Христу.
Где су ти свети поправљачи народа и обновитељи путева који воде у Рај Оца небеског, у небеску отаџбину. Шта у духовном смислу значи поправити развелине и путеве нека свако од нас дубоко промисли.
Божији народ и код нас недељу назива милином, благим даном, светом недељом, милиданом и благодатном, јер јесте благи дан. У њој, у том дану он налази сву милину. У најузвишенијем смислу налази Литургију. Ако наш народ у Богу буде тражио милину заиста ће му омилити. Господ ће нас православне провести као царско свештенство на врхове и да уживамо сва његова добра и опростиће нам сва вековна застрањења и опростиће нам све, ако се одважимо на пут покајања, да што мање грешимо својевољно и свесно. Но, ако изгубимо, непослушни, Божије пријатељство, упропастићемо сами себе, али и своје потомство. Непријатељство између Сатанаила и људског рода трајаће до краја света (Пост 3,15). То непријатељство ће кроз трпљење за својим врхунцем смрћу, као казном за грех, испаштаћемо до конца века. „Лежао је у злу, зацело се у њему ваљао срљајући из једног зла у друго, осуђени остатак целога људског рода“ (свети Августин Хипонски). Човек је покушао да се тотално разбожи, одричићи се његовог пријатељства, те је у њему наступио велики душевнотелесни поремећај, неред између дух-душе и тела који се одразио и на човеков однос према приподи. Тај дубоки вапај Господу да нам се смилује, мора бити од свег срца, из дубине срца, непрестано свежи молитвени вапај да нас помилује. Толико је важно да се спасемо.