Јн 20, 19-31

Господ се јавио апостолима у дворани Тајне вечере пролазећи, васкресавајући, кроз затворена врата, увече, на сам дан Васкресења, обогативши и облагодативши ученике миром у срцу, рекавши им: Мир вам! Тај плодни мир их сабра и прожме стваралачким даром. Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас. И ово рекавши дахну и рече им: Примите Духа Светога. То задахњивање или „дување“, пратиле су и речи: Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су (20, 21-23). Мир вам! Мир је срца, мир дух-душе који увек доноси његово остварење. Горњи Јерусалим јесте виђење и остварење Христовог мира. Тај мир је увек стваралачки. Њему је најсупротнији и непријатељски јогински мир и смиреност – Shankorâchârye. Дочим, Христов, животодавни мир раздрагавао је свете Оце до данашњег дана и чинио их духовним сазиратељима. Нирвана није мир, већ смрт дух-душе. Христов мир откида себичњака од себичности, како вели преподобни Тадеј Витовнички, додајући као поткрепљење: Јер је тјелесно мудровање смрт, а духовно мудровање – живот и мир (Рим 8, 6).

Морамо разликовати ово даривање Духа Светога од оног изобилног даривања на дан Педесетнице. Дух Свети дише и облагодаћује и на сам дан Васкресења као права харизма Васкреслог Господа Цркви када је утемељује, шаљући своје ученике на Његово стваралачко дело. Овим својим дејством Господ установљује свету тајну покајања, делотворну и свемоћну тајну покајања, делотворну и свемоћну тајну опроштења грехова и измирења људи са Богом у Крсту Христовом. Такво измирање би требало да уследи међу хришћанима ако се покају, односно уједине покајани у Крсту.

Те вечери Тома је био отсутан, а када се вратио упао је у сумњу у Христово васкресење: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу веровати. Тома хоће да се на отрцан, стварносни, баналан начин увери. Тај начин је грубијански и неотесан: Пружи прст свој амо и види руке моје и пружи руку своју и метни у ребра моја, а не буди неверан него веран. Већина нас крштених, то јест малих и великих апостола постајемо безосећајни и дрски садисти, те и брутални „хирурзи“ без трунке саосећања. Убило нас неповерење, нељубав. Мами нас добит, корист, односно наш удео, учешће, значај, па и важност. Мами нас интерес, и тражимо доказе. Свети апостол Тома, као један од нас побеђених Христовом љубављу, ево кликћемо радост вере: Господ мој и Бог мој! А ми заблуђени незнањем о вери, о великим и малим сумњама, можемо се избавити од сваког неверја само ако нас надгледају, штите и окружују свете молитве Цркве. Зато што си ме видео, повјеровао си; блажени који не видјеше, а вјероваше. Ваља веровати на невиђено, без опипавања и завлачења прстију у ране Христове. Тражи се Петрова похвала вери: Којега не видјеше љубише, и Њега сад не гледајући, радујте се радошћу неисказаном и прослављеном (1 Пт 1, 8). Не ради се о теоретској, већ о делотворној вери-љубави која се изражава песништвом. Богословље не сме бити политика неотомиста, већ покајна поезија Јустинова. Вера у Богочовека Христа је у моћи киновије, сједињења у праву црквену, чврсту заједницу. Ту моћ саборности (католичности) подупире дубоко састрадавање на личном крсту, полагање у лични гроб својих грехова, те и васкресење у вечни живот. Ако нема заједничења (=католичности), нема ни православља. А у народа који повјерова бјеше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све бјеше заједничко (Дап 4, 32). Само освештани хришћански комунизам је одговор на безбожни клерикализам (=поповштину), односно на наказност Великог инквизитора. Тај свети комунизам хришћанске заједнице настаје силом Духа Светога и у њему апостоли с великом силом даваху сведочанство о васкресењу Господа Исуса Христа, и велика благодат бјеше на свима њима (Дап 4, 33). То је она снажна, чврста вера која развејава сваку сумњу, али и сваку себичност и подстиче да се добровољно одриче добара у корист заједнице Христове браће и сестара. Киновијски, комунитарни, заједнички и заједничарски задатак за васцелу Цркву. Клерикализам (=поповштина) онемогућава напредак хришћанског комунизма управо определивши се за интерес, односно за капитал. Вера је та која назидава живу Цркву, те стога праве вере има у траговима, јер је она без очекивања добробити (=интереса). У таквој вери се прослављају и савремени свети и у њој веома оскудева и наша света помесна Црква. Већина верника и клирика су крштени многобошци. Навике савремених хришћана су изведене из мизерног егоизма, а не из комунитарности. Такво саможиво поповско православље, често „ислужено“, не може да мења паганска уверења, да се обрати Христу и да се покаје. Ко хоће да буде хришћанин задњих времена нека се прекали вером светих Отаца, те и праве Цркве. Нека се преда подвигу стицања благодати Божије, дубоких откровења вере, јер од моћи подвига зависи победа Цркве. Све што је рођено од Бога побеђује свијет – вјера наша (1 Јн 5, 4-5). Хришћански комунизам није пропао и није утопија све док постоји један Јустин, Нектарије, Тадеј или Јован Санфранциски. Хришћани свих земаља - уједините се покајањем! Ви сте спремни умрети за хришћанску заједницу, за Цркву, али нисте спремни ћутке прећи преко безверја и безакоња лажне браће.