Јн 6, 52-59

Господа уопште не занимају јеврејска гунђала и препирања, те се не осврће на њих. Њему се може доћи само вером. „Постоји и наслада срца коме је сладак онај небески хлеб. Кад је песник (Вергилије) могао рећи: „Свакога вуче његова наслада“, не нужност, него наслада, не обавеза него љубав; колико више ми можемо рећи да Господ Христос прихвата људе. Просветљује их истином, разгаљује блаженством, развесељује правдом, одушевљује вечним животом – што је све Христос.“ Зар да телесна чула имају своје насладе, а дух да је без њих? (...) Дај онога који љуби и осетиће шта говорим. Дај ми жељна, дај гладна, дај оног који путује и жеђа у овој пустињи, те чезне за извором вечне отачбине, дај ми таквог и знаће о чему говорим... Овци покажи зелену грану и привућеш је; дечаку покажи орах, и привућеш га. Свако трчи где га нешто привлачи. Привлачи га љубав, привлачи га без потребе тела, привлачи га везом срца... За чим душа више чезне за истином? За шта ће човек имати више јешности, за шта чувати здравим своје духовно непце да расуди шта је право, ако не да једе и пије мудрост, праведност, истину, вечност?“, беседи свети Амвросије Милански. Ми верујући морамо бити поучљиви, али и учитељни. „ Реч која не нестаје кад одјекне него остаје код онога који је изговара и привлачи онога који слуша“ (Свети Августин Хипонски).

Вера је та која је Божији и наш савез, даје нам учествовање у вечном животу, јер нас чини удеоницима Божијег живота. Господ Христос говори о нашем сједињењу са Христом кроз веру. Реч је о стварном благовању Тела и Крви Христове, евхаристијском светотајинству. Евхаристија је прослављено вечно Тело и Крв; пита, храни нас за вечност. Господ истиче предност Евхаристије над маном. Мана никог није могла сачувати од смрти, док је свето Причешће Живи Хлеб и они који се њиме хране живеће вечно. Господ нам оставља своје тело као храну за вечност: „Ово је хљеб који сиђе с неба: не као што оци ваши једоше ману, и помријеше; који једе хљеб овај живјеће вавијек“ (Јн 6, 58).