Светотајинство Божића

Снамабог стресао облачину тмасту, Усред ове снежен божићне ноћи. Снамабог севну у распросте ведрину; Деци Божијој, те досегоше висину!

Један несрећни дечко, мучен искушењем и пун таме, намераваше да изврши самоубиство у божићној ноћи далеке 1966. године, те се стога нашао на Савском мосту у Београду. У пустоши Брозове диктатуре, овај млади критички идеалиста, гоњен очајањем, одлучио је да скочи у хладну и мутну реку. Иначе је имао оца окорелог комунисту утописту, мајку која је држала до верских обичаја, али иозбиљно побожног деду по мајци. И умало да прескочи ограду и скочи у реку, кад га тада прену нечија рука која га обухвати око струка. Окренувши се, угледа пречанина, једног Сремца са шеширом, који му нуди велику црвену јабуку, говорећи: „Узми, и спомени мога сина Чедомира“.

Чедо Мира јесте С нама Бог. Дечко се са средовечним Сремцем и са малим бројем верника упутио у Руску цркву, где се он и исповедио. По чему се овај добри пастир Христовог стада препознавао? – По томе што је био Христово срце и Његов дух. Бол, патња и безнађе оног петнаестогодишњака је коначно исцељено дивним миром, јер је открио тајну љубави којом је Бог љубио свет. И ми вечерас покушавамо да решимо питање живота и смрти. Ко је Емануил који нам се родио и који просвећује људске душе дахом вере. Њој се придружио и онај дечко-философ. У част Чеда Мира певају се најлепше црвене песме. Његово рођење весели и радује децу, али и стогодишње старце. Сва су лица обасјана радошћу. Чедо Мира походи свој народ и преко анђела све исцељује и теши: „Не бојте се!“ Не бојте се Безбожника, јер је речено: Умрећеш!

Ко је то тајанствено Чедо Мира? – Он је обећани Спаситељ и Искупитељ људског рода, древна чежња свих праведних. Кнез мирни. Чедо Мира доноси земљи Мир који све т не може дати. Мир за којим чезне свако људско срце. Доживљај је тајне љубави и божићне радости, а срце пуно вере и захвалности. Да, Чедо Мира се зове Син Свевишњега. Уз свето просијавање, шикну потмуло и мржња Иродова. Тај себични цар хоће да убије Чедо Мира, је рне жели да ико други осим њега царује над Израиљем. Огласио се и наш велики песник Гете: „И најсјајнију светлост прати сенка!“ Мржња настоји да осујети Божије планове.

Овај смрдљиви свет се до данашњег дана ништа није изменио. Стари и нови хришћански фарисеји у односу према Спаситељу остали исти. Чедо Мира скупине. Први пут у тој знатној групи је Његово Божанство Егоцентрик, човек отрован стрихнином и аконитином охолости. Тај мисли да од њега нема већег бога. Он је толико пун Себе, да у њега више ништа не може стати. У тој мери је уображен да му је све, осим њега мало и ништавно. Он се бави јогом и већи је од свемира и отворено се руга онима који верују у Чедо Мира повијено у пелене. Грохотом се смеје лаковерним пастирима, лакојлане, мој Милане! А о Анђелима да не говорим. Руга се тај гордоумник и мудрацима, звездочатцима који верују у вођство звезде по Провиђењу. Није ни хтео да погледа на одрпаног старца Јосифа који не може да плати хотел. Охолник се церека, помишљајући на егзактне науке и технику, и чуди како још неко може да сумануто гледа Створитеља у малом детету. Смешна му је и Свесвета Мајка која је родила на слами с гумна. По његовом мишљењу Чедо Мира би требало ликвидирати. Боље би било да му се Мајка „смиловала“ пре рођења и бацила га да се узалуд не мучи у тој сиротињи.

Друга група чини човек једноставан и смирен и гледајући кроз кров види велико звездано небо. У Чеду Мира види Онога који ни Небо ни Земља не може обухватити. Види Богочовека који нам је постао Спаситељ. Он гледа и сазире дубину срца. Он узима Хлеб живота јер он га чини бесмртним. А када се једном Духом Светим отворе та уста, нема оних које ће боље и лепше проговорити и тешити.

Ове две скупине људи може схватити само побожна душа, прожета смирењем и дубоком вером, само онај који је улазећи у пећину-шталу пригнуо главу, поклонио се Богу, сакривеном у Чеду Мира.

Тамо где нема смирења, има мржње, те нема ни божићне радости. Животни путеви које не обасјава и предводи Чедо Мира губе се у тами и несигурности, јер су довољни сами себи. Тај солипсиста неће никада утешити ни једно срце.

А ми, пак, морамо бити сејачи радости и праве раздраганости, па и блаженства. Ако истински и припадамо Чеду Мира онда се Он неминовно видети отиснут у читавом нашем бићу. Ми смо сведоци радости и благовесници Радосне вести ослобођења од ропства. Као хришћани и ми морамо бити чеда мира. Тај мир толико драг светим Оцима стање је сазрцања, контеплације. Тражење унутрашњег мира, односно гашење немира и страсти.