Мт 5, 14-19

Светлост и тама предсликују наизменичне вредноте развојног кола. После таме долази светлост. Излазак из таме и улазак у светлост је свето крштење. Закопано семе у таму ниче у светлос биљкe. Праисконска светлост, по Богослову, Логос је, Смисао, Реч Божија. Духовно сунце чистог срца, прима се светим просветљењем. Духовна светлост јесте просветљење и просвећење, па и обожење. Светлост крштења је после таме незнабоштва, али и кривоверја. Опоменут тако да се вратим самоме себи, ушао сам под твојим вођством у своју нутрину; то сам могао, јер си ти постао мој помоћник. Ушао сам и видео слабашним оком своје душе изнад истога ока своје душе, изнад свога духа светлост незалазну, не ову обичну светлост и видиву сваком телу нити је оно било као од исте природе, само веће, као кад би ова светлост много и много јасније светлила и све просијала својом божанственошћу. Не, она светлост није била таква, него друга, много другачија од свих ових. Нити је таква била изнад мога ума као уље над водом, или небо над земљом, него она бијаше више, јер ме је она створила, а ја бијах ниже, јер сам био створен од ње. Ко познаје Истину, тај познаје Светлост (свети Августин Хипонски, књ. 7, 10, 18; 10, 27: CSEL 33, 157) Васелена је настала одвајањем таме од светлости које су у Постању били помешани. Свети Оци, а нарочито, свети Климент Александријски, Григорије Нисински, Дионисије Аеропогит, па и Мојсије на Синају продире у божанску таму. Знаковље са оне стране таме је светлост. Божанска њена суштина не може се познати људским разумом. За познање Светлости потребна је вера. Светлошћу вере се открива Бог. Свака епифанија, свака онострана светлост, одражава се ауреолом, немајући сенку. Епифаније и у Старом и у Новом савезу значе вечни живот, вечно спасење и вечно блаженство даровано од Бога (Пс 4, 7; 36, 10; 97, 11; Ис 9, 1). Бог је сâм Светлост (Пс 27, 1; Ис 60, 19-20). Логос Божији је светлост људима (Пс 119, 105; Ис 2, 3-5). Бог је сам Светлост и доноси светлост људима (Ис 42, 6; Лк 2, 32). Тама симболизује зло, грех, проклетство и смрт (Јов 18, 6-18; Ам 5, 18). Божија Светлост распршује таму и обасјава (Ис 6, 1-2). Бог позива људе да буду светлост, а не тама (Ис 42, 7). Новозаветна Светлост јавља се само у Еванђељу (Јн 8, 12; 9, 5). Апостоли су светлост света (Мт 5, 4), јер је Бог просијао њихове дух-душе (2 Кор 4, 6). И људска светлост треба да се докаже: да људи виде њихова добра дела љубави (Мт 5, 16). Дело надахнуто љубављу знак је да иде, да се улива, у Светлост (Јн 2, 8-11). Тама обично неће да се раствори свитањем и да прими светлост.

Праведник ће од вјере (=светлости) живјети (Рим 1, 17). Вера мора бити светлост откровења Божијег, а не тама религије. Она обасјава и исијава откровењем сав живот благоверних. И то не само у молитви, већ и у свим хришћанским подвизима и свеврлинама: Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља... (Симбол вере) просветљује нас и освештава управо светлошћу вере. Када губимо веру, губимо и светлост расуђивања, опиремо се Светлости и упадамо у чамотињу (depressio) као они који немају вере, светлости. Малодушан верник вели да верује толико да препознаје Божију вољу. Међутим, ако му светлост вере не продре у дух-душу, па и тело до те мере да о свему расуђује с обзиром на Бога, и зависно од Бога, не може се рећи да је просветљен вером. У тим дух-душама има сенки, а и дебелог мрака. Оне измичу Божијој Светлости. Ко живи своју веру, никада није под властитом анатемом, па никада није од Бога одбачен. Праотац наш Авраам без оклевања поверовао је и у споља мрачним и тешким околностима свог живота, те је због те унедрене светлости заслужио звање пријатељ Божији (Јак 2, 23). А пријатељство са Светлошћу значи веран однос поверења (=љубави), наде (=љубави) и преданости (=љубави) без задршке. Човек је вере у непрестано просијаван откровењем те Светлости и одазива јој се и уз Њу приања.

Свети живи по својој вери и своју веру, не само за себе, већ за све који желе заједницу с њим. Нити се ужиже светиљка и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући (Мт 5, 15). Светлост благочешћа којом се заогњио просијао је сваки крштени хришћанин, па мора бити уздигнута високо изнад сваког човечијег мудровања, да тако просветли његову дух-душевну језгру, телесну цркву, те и перивој, цветни врт, заједнице у којој живи. Тако да се свијетли свијетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима (5, 16). Каква би то светлост била без дела и оделотворења? Но неко ће рећи: Ти имаш вјеру, а ја имам дјела. Покажи ми вјеру твоју без дјела твојих, а ја ћу теби показати вјеру из дјела мојих (Јак 2, 18). Сведочи своју веру светлим делима, а не да крњиш углед светог Еванђеља, те да збуњујеш и саблажњаваш људе. Тражи се зрела и високообразована, а не неука вера! А не плићак полуверја!? Тражи се вера прозирања и сазирања. И она плодна, стваралачка! Таква даје дела, сведочанства проживљенсти – апостолат, светлост свету. Уверљиви апостоли свете вере су само они који својим животом непоколебиво и неустрашиво исповедају своју веру, јер им је откривена као светлост.

ll

Вера наша је пут светлости. До жељеног циља долази се добрим делима. Просвећени смо за тај пут светлости светим крштењем. Саздала нас је Светлост од Светлости. Светлост нас је обликовала од мало иловаче и много воде (преко 70%) коју оживљава Свети Дух. Од таме смрти нас је искупила Светлост. Зато смо дух-душом припрости и сиромашни као свети отац наш Тадеј, а Духом Светим богати. Не идемо и не дружимо се са онима који иду путевима греха, ђавола и смрти. Проклињемо све што се Богу не моли. Проклињемо лицемерје. Проклињемо поповштину, симонију и друге следбе у Цркви. Проклињемо охолост, а благосиљамо смирење. Не дајемо себи част и славу, већ Богу. Клонимо се безбожничких обести да нас не сатру. Браћу и сестре у вери љубимо као православни католичани, више од своје дух-душе. Чувајмо се убијања деце у мајчиној утроби, а и оне после рођења. Не убијамо сина својега и кћер своју, већ их учимо страху Божијем. Манили смо се лихварења, свих похлепа и лакомости. Клонили смо се непостојаности и двоје-, троје-, па и многоличности у свему, а нарочито у говору. Исцељени смо од не једног расцепа у дух-души. За своја добра дела говоримо да су браће и сестара наших. Манили смо се многоговорљивости. Не говоримо када треба ћутати. Умивамо се врлинама Христовим и свеврлинама да бисмо били чисти и у бело обучени, да бисмо истрајали у царском свештенству. Не примамо, већ дајемо шаком и капом. Волимо и поштујемо више од свих учитеље вере, а не по намештењу, већ као веродостојне проповеднике речи Божије. Непрестано се сећамо страшног суда, митарства и другог Христова доласка. Узрастамо у вери искључиво са свима светима. Не цепамо Христов хитон. Непрестано радимо на опроштају грехова својих. Дајемо и задњу жуту банку, али не да би нас Господ наградио. Дајемо и Грушењкину главицу лука кад немамо шта друго. Волимо добро и чинимо га. Еванђељу не домећемо, не измишљамо га, али му не и одузимамо. Мрзимо зло и Злога, а волимо Добро. Не мрзимо зле и покварене људе. Не проклињемо оне који су нас увредили и одбацили. Настојимо да будемо свети и у свему пуни љубави са свима светима. Увек смо на путу Светлости, све освешљавамо и осветљавамо молитвом, те и пропућујемо милосрђем и постом. Да ли смо такви? Да ли чинимо тако?