Мт 22, 35-46; Мт 5, 14-19

Браћо и сестре, без сунца бисмо били у потпуној тами и у неподношљивој зими. Научници су израчунали, да када би сунце нестало, на земљи би се за 7 минута угасио васцели живот. До те мере је стварно, „срасло“ поређење са светлошћу света! Још је потребнија унутарња светлост, право познање, односно истина. Господ самосвестан свог божанског божанства рече: Ја сам свјетлост свијету (Јн 8, 12), те и моји ученици постају светлост свету. Ми хришћани смо дужни да светлимо онима са којима живимо и радимо, наравно не блиставим речима, већ делима. Уз то, светлост коју исијавамо, не смемо егоцентрично управљати натраг, на нас саме. Лоше светли онај ког људи хвале као светлост. Блистава дела не стварамо да људи хвале нас, већ да славе само и једино Бога. Све добро морамо чинити у светлости Христовог Еванђеља. Са наших очију пада мрена, „покривало“ (2Кор 3, 14) и све нам се показује у новој светлости. Дај Боже да та мрена падне и са очију оних који Господа нашег виде као оснивача властите следбе, секте, односно, као некаквог „религиозног генија“, како се понекад чује. Господ Христос је задња Реч Божија. Он је коначни Објавитељ Божије воље. Како неко овде живи и проповеда, тако ће му бити и у Царству Божијем. Док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона док се све не збуде (Мт 5, 8), каже Господ. Величанствено је ово поређење, са једне стране небо и земља, а са друге најмање хебрејско словце, јота, квачица неког јеврејског слова неће проћи, већ ће се свака испунити. У Царству небеском сваки човек саодлучује и за мало, али и за велико. Ова Господња реч се нарочито односи на оне који у Цркви имају учитељску службу: на епископе, свештенике, ђаконе, али и на катихете и на побожан народ. У Новом завету, Господња наука све осветљава и усавршује. Тако је и у овом другом прочитаном одломку: Господ само наводи једну за другом заповест љубави према Богу и према ближњем. Новозаветна је новост у сажимању ове две заповести готово у једну, те будући да о њој виси сав Закон и Пророци. А то значи да је у тој заповести сажето Свето писмо. Ми хришћани не морамо, као јудаисти, да се сећамо мноштва заповести, правила и прописа, доста је да љубимо, али под условом и да живимо по Еванђељу. Љубити Бога свим срцем значи потпуну расположивост за Божију вољу. Љубити Бога значи безусловно се предати у Божију службу. Понекада, хришћанин вршећи Божију вољу даје стваран облик свом служењу као такозвани мирјанин и као монах, мада, еванђелски мерено нема у тим служењима, никакве разлике. Господњи пример то јасно показује: Он испуњава вољу Очеву када се предаје у службу људима и када се жртвује за њихово спасење. Господње искупитељско дело је у исто време израз Његове љубави према Оцу и према људима. Хришћанин, био он монах или мирјанин, мора ићи истим путем, односно ни они не смеју делити љубав према Оцу и према људима. Сви хришћани морају ићи истим путем. Исто, хришћанин љуби делотворно, а не платонски. Савршену синтезу љубави према човеку и према Богу означио је свети Јован Богослов: Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзим брата својега, лажа је; јер ко не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио? (1 Јн 4, 20-21). 16