Сваки народни покрет, био он верски или политички, истичу једино људска жртвовања до смрти. Та христолика жртвовања до смрти укључују и доказују своју ваљаност и успешност само у Христу. Историја и политика се мере светим Евангелијем. То је највисочија етика братског жртвовања за Бога и браћу, односно за нарад. Једна од тих ваљаних мера жртвовања за Истину, управо је племиенито приношење ове Георгијеве хришћанске младости и лепоте. Свети великомученик – победоносац – свети је образац сведочења за Христа Господа до крви, узор мучеништва.

Рођен је у Бејруту, на Блиском истоку. Када му је отац пострадао као мученик, мајка се преселила и Лиду (данашњи Лод у Палестини). Био је млад, веома наочит, лепог лика, и атлетске телесне грађе. Школовао се у високим војним школама и већ у двадесетој својој години потстао трибун: рекло би се данас – генерал. У време његовог трибуновања, цар Диоклецијан издаје указ против хришћана. Млади војсковођа осведочио се у судници да су судије биле пристрасне и изрицали су, као и данас, неправедне пресуде. Хришћанина неправедно осуђеног на смрт свети је Георгије узео у заштиту. Због тога га је цар ражаловао и бацио у тамницу. Будући да је Георгије остао непоколебив у вери, Диоклецијан лично нареди да га муче. На свете ноге му је ставио кладе, а на јуначке груди камен. Затим су га везали за точак на ком су биле зубље оштрих клинаца и тако су му остругали тело. Дивјунака вере претворио је окрутни паганин у крваву рану. Гледајући на пример чврсте вере, многи многобошци, а међу њима и Диоклецијанова супруга Александра, па и жрец Атанасије и многи други исповедали су хришћанску веру. Света царица Александра је умрла на стратишту пред само погубљење, док је светом Георгију одсечена глава. Пре своје блажене кончине, свети великомученик замолио је свог посилног да му тело пренесе у Лиду и преда мајци која га сахрани на његовом великом имању које је пре своје кончине завештао сиромашнима. Над његовим гробом саграђена је црква посвећена светоме. Приликом мнгоих мојих посета овој цркви био сам удостојен да на својим рукама држим целокупне мошти светог Георгија када су оне биле изложене у олтару. Изнео сам их и понудио на целовање благочестивим божјепутницима, хаџијама. И данас ме оплемењује та част да на рукама држим такву драгоценост која је налик на ћилибар. У тој цркви догађају се, а и догодила су се, многа исцељења болесних који су са вером долазили к светим и часним моштима светог Георгија да моле за помоћ. Свети је велики чудотворац који увек побеђује и злу увек одолева. Неизмерно је одан Господу Христу, а њему Јединоме све жртвује. Он је праобразац сведочења за Христа, али је пример за угледање средњевековном (па и савременом) витештву: моћном, племенитом, храбром, самопрегорном и непобедивом. Он сатире аждају, односно зло и пакао, као велики праведник, па и прославља витеза за правду и остаје заувек знамење вечног победника.