Свети Василије је био родом из Поповог поља из Херцеговине. Син благочестивих родитеља, од оца Стојана Јовановића и мајке Анастасије рођене Ђурица. Светац Божији појављује се као геније, као веледух, ван уобичајених повољних услова. Монаши се у манастиру Успенија свесвете Богородице и као дете које је рођено после смрти свог оца Стојана, школују га ујаци, односно братство његове мајке, који су у Херцеговини словили као кућићи, односно племићи. Уздигнут је у чин епископа са звањем митрополита. Светитељ Божји се јавио као велики молитвеник и чудотворац. Управо у веома тешке дане српског ропства под Турцима. У њему и у другим светима, ропство му се окренуло у благослов Божији, па се српски народ опоравио и оживео. Одушка тој свечевој радости су управо његова чуда. Свети у њима израња попут архангела првог реда. Он је знао да побожност благочестивог народа највећим делом зависи од побожности духовних пастира. Ако су епископи и свештеници побожни, такви ће бити и Срби. Његов живот је потпуно служење, пожртвованост, без разједињености, расула и персонализма. Заоденут витештвом. Прожет љубављу према ближњем, оданошћу и истинољубљем. Племенит по роду, али и по животу. Онај који прихвата достојанство епископпа одговорно и из послушности Христу, а не из охолости и духовне јаловости, он поверени му народ, као и сав клир, те и монаштво, прима као домаће своје, као своје соихлебнике и сапричаснике на путу спасења. Такав епископ не хистерише, не вређа и не понижава своју браћу свештенике и ђаконе, те и монахе. Такав светитељ се не држи с висока, већ му је сваки раван по части коју носи. Господ је светом Василију дао тако чудесну делотворну љубав да је сваки који га је тек видео, тај га је и сам у срце примао. Бивао је захваћен огњем Божје љубави. Он је попут серафима горео од љубави. Тако да од њега није било у црногорском смислу речено – лепог, светијег и ученијег човека у Старој Херцеговини из које су потекли многи знаменити Срби. По предању које чува светитељева ујчевина, био је наочит, оштроуман и снажан Богом муж.

У општењу светих и кајућих се, јавља се и свети Василије у небеској слави. Смисао је општења светих међусобна духовна повезаност земаљске и небеске Цркве. У заступништву, заговору, друговању и братству. У нашем народу, управо су те рођене сестре близнакиње Црна Гора и Стара Херцеговина, са Дубровником на челу, огњиште српске вере светосавске и национално-културне српске дивоте. У светосављу је велико и топло срце српског народа, у светосављу је и вековно, дуготрајно вежбање велике и благоверне слободе духовног успона. Светосавски народ светог оца нашег Василија Чудотворца има до данас здрав, искрен и веома развијен осећајни живот што је за човека велико богатство. Човек без осећања је душевни богаљ. Човек Евангелија је увек у непрестаном мењању мишљења и владања, е да би се избрусио као драгуљ. Велики дар божји је бескрвно мучеништво, исповедништво светог Василија. Тај дар је духовна опорука светоме од светог Саве, анђела наше помесне Цркве.

Свети Василије је у себи ујединио ученост и врлинскост најдубље побожности. Да је био само учен, мало би вредео. Он је био веледух светосавља, знао је да је знање мука духу, па је он развио дубоку побожност молитве Исусу. Побожност га је учинила великим молитвеником и великим чудотворцем.