14.август

Овај блажени Максимилијан беше римокатолички јеромонах који је делом извршеног светог Еванђеља посведочио Господа нашег Исуса Христа до смрти. Његов подвиг ме задивио и сматрам да је урпкос многим заблудама o питањима вере, доврхунио еванђелски идеал полажући живот свој за ближњег. Овај фрањевац дао је неоспоран пример светости и потпуног хришћанског жртвовања за ближњег, те нам је свима постао учитељ веродостојног хришћанског мучеништва, па и достојан свог свешетеномонашког имена.

Нећу написати ни једну реч о његовом мисионарском раду, а нити о његовим големим заблудама о питањима вере, јер не желим да његово себежртвовање осенчим ни једном речју. Поћи ћу од његове беседе коју је изговорио својој братији 10. јануара 1937. године: Доћи ће веома тешка времена, времена великих искушења, напасти и малодушности. Па ипак ће сећање на примљене благодати бити за вас залог и моћ победе у трпњама живота. Ове његове речи су се ускоро обистиниле. Немци су 1. септембра 1939. године умарширали у Пољску са једне, а Совјети са друге стране, и овај блажени Максимилијан се нашао у превентивном рату (у ком је циљ да се предухитри напад непријатеља који се још припрема да зарати), односно у превентивном логору на пољско-немачкој граници. Намах је био пуштен из логора да би одмах убрзо био одведен у злогласни затвор Павијак у Варшави. Из њега је 28. маја исте године одведен у концентрациони логор Аушвиц. Нацисти су га истјазавали и понижавали скинувши му монашку мантију и обукли му логорашко одело са бројем 16670, одведовши га заједно са мноштвом православних и римокатоличких свештеника, одредивши их за „блок 17“, односно за присилни рад. Овај блаженик је био нарочито кињен. Њему су особито пакостили, односно у свему га злонамерно узнемиравали, што је подносио трпељиво, смирено, са радошћу у очима. Када су му натовареном теретом други логораши хтели да притекну у помоћ, слуга Божији Максимилијан их је преклињао да се не излажу батинама због њега.

Неки Пољак логораш је успео да побегне из блока у ком се налазио овај мученик. За одмазду осуђено је 10 других логораша на смрт у бункеру глади. Један од кажњених је био и пољски подофицир Јеврејин, Фрања Гајовничек, отац велике породице. Тај мученик је закукао: Јадна моја жено, јадна моја децо! Из редова постројених логораша пред поглавника је изашао овај блажени фрањевац и понудио се у замену уместо Јеврејина. Поглавник га је питао: „Ко си ти?“ – Одговорио је гласно: „Католички свештеник!“ Замена је прихваћена и овај дивни мученик Христов, жртвујући свој живот за ближњег, пошао је са осуђеним у бункер глади. То место мучења се претворило у капелу. Осуђеници су предвођени овим светитељем, осокољени његовим молитвама, умирали смирени. Иначе, умирајући су појали Богородице Дјево, док су овом слузи Божјем Максимилијану у суву руку, више кост и кожу, убризгавали калијумцијанид.

Остало је сведочење тумача за немачки језик Борговеца како је изгледао овај свети примивши смртоносну инјекцију: „Видео се као да је жив. Лице му је било просијано на чудесан начин. Очи отворене, широко усредоточене на једну тачку; васцели му је лик био у светом уздизању...“ Сутрадан су његово свето тело спалили у крематоријуму.