Свети отац наш Иринеј Лионски, утемељитељ је православне догматике и теологије. Пореклом је био Хелен из Смирне и рођен је средином II. столећа. Још у младости је наследио знатно богатство, те настојао да стекне велико световно и богословско образовање. Он слови као одличан познавалац Светог писма и светих Отаца, али и зналац класичне књижевности, па и врхунски зналац списа разних јеретика. Његов главни учитељ био је Поликарп Смирнски. Сам свет Иринеј сведочи да је његово богословље гутао и њиме се хранио. Снажна и света личност Поликарпова учинила је на младог и даровитог Иринеја снажан и спасоносан упечатак за цео живот. За њега се може рећи да је целог живота, па чак и у старости живео од богословствујућих сусрета са светим Поликарпом који је био ученик светог Јована Богослова. Не зна се поуздано када је светитељ из Мале Азије дошао у Галију, али се зна да је око 177. године ступио у хришћанску заједницу коју је предводио свети Потин од 90. година. Међу Потиновим свештеницима налазио се и он. Свети Григорије Туронски у својој Историји Франака пише да је свети Иринеј наследио Потина, на епископској катедри, те да је својим дубоким и разговетним проповедањем обратио у свету веру цели град Лион. Евсевије Кесаријски доноси драгоцен податак из Иринејевог светог житија. Он пише: „У време оно (око 190. године), разбуктава се расправа од великог значаја. Цркве из целе Азије позивајући се на веома старо предање тврдили су да Спаситељево Васкресење ваља славити четрнаестог дана у месецу нисану, ма у ком дану седмице пао. Односно, управо онако како су стари Јевреји славили своју Пасху. Међутим, Цркве, свега осталог ондашњег света нису следиле тај обичај – већ су Христово Васкресење славиле у недељу после 14. нисана“. Отуда ова разлика у календару која се данас повећала на 13. дана. О питању слављења Васкресења расправљали су 154-55. године папа Аникита и свети Поликарп. Питање је остало отворено. Папа Виктор са три епископа изјаснили су се за слављење Васкреса у недељу. О томе даље пише Евсевије: Због таквог уверења азијских епископа хтео је архијереј Римске Цркве Виктор да из Цркве изопшти целу Азију.

О мученичкој смрти светог Иринеја сведоче свети Јероним Стридонски и Григорије Туронски. Било је то 202/203. године у време прогонства хришћана под Септимијем Севером. У време хугенотских ратова у Француској, 1562. године, свете и часне мошти Иринејеве биле су оскрнављене. У старом Лиону, на хуму Фурвијер (Fourvière) налази се данас црква њему посвећена.

Свети Иринеј је на свом матерњем хеленском језику (који је уједно и језик свете Цркве) написао више дела, али су она сачувана само у латинском преводу. Adversus haereses, разобличавање је и побијање неправославне гнозе и Demonstratio praedicationis apostolicae које је покушај писања библијског катехизма. Ова се дела допуњују, а прво има пет томова. Гностици су били присталице кривоверја дуализма који зло поистовећују са тварним светом, а добро са духовним. Они су били уверени да поседују тајно знање (гнозу), више откровење које је дато само малом броју изабраних. Али многи су му епископи писали подстичући га на унапређење мира, јединства и љубави. Међу њима је био и Иринеј, који је писао у име Цркава Галије, којима је председавао. Евсевије образложено закључује: „Иринеј, чије име значи миротворац, био је зацело то у свом понашању“. Ово мучно питање између Источне и Западне Цркве благословено се и повољно решило, те није дошло до раскола.

Од самог почетка свету Цркву вребају опасности раскола до данашњег дана. У расколничкој распамећености је увек предњачио Исток. Када заслепљеност и ревност без љубави победи делотворну еванђелску љубав настаје раздор међу браћом или раскол. Расколници цепају изаткану Христову хаљину, хитон Христов. Узмимо присутну опасност од раскола у нашој помесној Цркви и не кривимо никога, осим себе. Расколници цепају светотајинско тело Христово када се однаруђују, али у своју касту коју проглашавају канонском Црквом. Сваки Иринеј, па и овај свети Иринеј, морао би нас подстицати, личним примером католичности, држањем и свештеним жртвовањем за очување јединства у Цркви. Зашто је савременим епископима тешко да се покају? Све завађене стране у расколу да падну на колена, а не да осуђују једни друге, и облију се сузама покајницама, а не сузама проклињања. Иринеј као достојан свог имена Миротворца, свог узвишеног богословља, гради мир на Светом писму, те Светим писмом назива и списе Новог, а не само Старог завета. Господ Христос, Богочовек, у средишту је његовог богословља. Основни његов богословски појам јесте понављање сажетка и обнове свега у Христу ( рекапитулација). На том понављању (рекапитулацији) инсистира и преподобни Јустин Нови. Отуда је Нови Адам Господ Христос. Господ Христос је обновио првог Адама. Свесвета Богородица је Нова Ева која је својом послушношћу обновила Стару.

Од веродостојних богословских дела сачуване су следеће расправе (трактати) светог Иринеја: Доказивање апостолског проповедања и Бесеђење апостолског проповедања. У овим делима свети отац наш Иринеј износи сажетак еклисиологије о Богу Оцу, Створитељу; о Богу Сину, Искупитељу, те и о Духу Светоме који је Надахнитељ пророка и светих апостола, то јест, водио праведне (Стари завет) и свете (Нови завет). Свети Иринеј се прославио као велики богослов својим делом Против јереси. У њему разобличава псеудотеологију гностика Птоломеја, Валентина, Марка, те и њихових предходника све до Симона Врачара. Благоверни Иринеј истиче као мерило правоверности, свето предање Цркве. Златно правило теологије управо дефинише Иринеј као начело: Ваља раскринкавати и побијати заблуде у веровању доказима и теоријом. Овог његовог става не држе се ни данас, с обзиром на кривоверну и проблематичну теологију и у нашем времену. Даргоцене залихе православне вере у светоме Иринеју као спасоносни напитак живота, чуван у најбољој посуди, под дејством Духа Светога, непрестано помлаћује и саопштава своју младост самој сасуди која Га садржи. Та Сасуда је Света Црква. Бесцен-благо Иринејеве теологије је о Евхаристији и о Свесветој Богородици. Занимљиво је да овог светог списатеља инспирише љубав чак и кад пише своје апологетске списе. Он не жели да осуди оне заблуделе, већ их придобија љубављу за истине вере.

Свети Оци, како савременици светог Иринеја, тако и наши савременици, управо у нашем времену уливају нову животност, полет и васкресавање. Управо оно васкресавање које су они живели као непрестано надахнуће за његова знаменита и садржајна богословска дела. Уместо закључка, насладимо се овим Иринејевим сазирањем: Божија светлост је животворна. У животу су они који Бога гледају. То је узрок због ког се Онај који је недохватљив, несхватљив и невидљив нуди људима да га виде, сазиру и докуче како би васкресао оне који га сазиру и гледају дух-душом. Немогуће је, наиме, живети без живота, и нема живота осим заједничењем у Богу, а то се заједничење састоји у гледању Бога и наслађивању његовом лепотом.

Стога ће људи видети Бога да би живели, обесмртивши се тим сазирањем допирући до самог Бога. Управо су то, како сам већ рекао, иконично предназначили пророци, наиме, да ће Бога видети људи који су прожети Његовим Духом и свагда очекују његов други долазак...