Цар Константин је у виђењу, визији видео крст од светлости и светлошћу латински написане речи: In hoc signo vinces –У овом знаку побеђуј! Даље, наређено му је у сну да знак крста преслика на своју заставу да га он убудуће брани од непријатеља. Евсевије потврђује да је сам видео копију коју су одмах следећег јутра направили за цара. Позлаћено копље, попречним јарболом, попречном мотком, претворено је у крст. Скоро на крају копља венац ловорике од злата и драгог камења, а унутар тог венца два хеленска слова, Χ и Ρ, која представљају Спаситељево име. Слово Χ у средишту пресеца слово Ρ (Евсевије, Живот Константинов I, 28). Та два слова чинила су Христов монограм.

Константин је био први цар са војском који се на бојном пољу 312. године сукобио са својим последњим супарником на Милвијском мосту преко реке Тибар, изван зидина Рима. Уочи битке се нагађало да ли ће он или његов супарник владати у западној престоници. Он је победио, тријумфовао са крсташ-барјаком, а Галерије је признао пораз: „Будући да постоји и даље велики број хришћана, Ми, са својом уобичајеном милошћу, сматрали смо за право да им се поново дозволи да исповедају хришћанску веру и одржавају своја сабрања. Зато ће бити дужност хришћана да се због ове трпељивости, толеранције, моле Богу за Нас, за Нашу државу и за себе“. Сведок и писац ове историје Евсевије (Говор у част Константина 17) који је видео најгора и најљућа прогонства, био је близак Константину, првом прохришћанском цару. Ускоро, након Константинове победе имао је виђење о ономе што долази: „Како је дивна моћ Христова! Он који је призвао скромне и просте, неуке људе из њиховог рибарског занимања и учинио их пастирима и учитељима човечанства! 'Учинићу вас рибарима људи', рекао је Христос, а како је дивно испунио своје обећање! Дао је моћ апостолима, тако да се оно што су написали преведе на сваки језик, уљуђени, цивилизовани, али и варварски, дивљачки; требају то да чине и да размишљају о томе сви народи и да учење приме као Божје откровење. Победоносан над боговима и полубоговима (херојима) Христос себе показује у сваком делу света, признат од свих људи као једини Син Божји“.

Диоклецијан је спаљивао Свето писмо; а Евсевије Константина види и сазире као гору на тргу. Црква је расла, цветала и напредовала. Црква је побеђивала. Многи људи су даривали, поклањали Цркви и свештенству. Број цркава је растао из дана у дан. Преписују се Света писма и друге књиге. Промена је била таква да је Евсевије, сада већ као епископ, писао да је Царство Божије дошло на земљу.

Пред светом Црквом је данас друкчија врста прогонства – опасност од апостасије, од посветовњачења, злоупотребе моћи, разметања богатством, луксузирања вожњом „масератијима“ или другим скупим маркама аутомобила, док народ буквално гладује. Савремени клерикализам потпуно срозава еванђелске норме ни на шта, те опстаје на старој изопачености: симонији, па опет симонији! Та куповина и продаја црквених позиција је вековима проверена. Уз јак клерикализам иде и тријумф неукости и неуких на сваком пољу; такозвана „негативна селекција“ у светој Цркви.

Није богоугодно што се православни деле и раслојавају. По сваку цену ваља чувати јединство Цркве. Па зар нисмо браћа повезана љубављу која не познаје границе!?

Новац је обездуховио Римокатоличку цркву. Тај исти дух богаћења ће обездуховити сваку цркву која се Мамону преда. Не само Римокатоличка, већ и Српска црква се урушава ако се одаје трећем ђаволском искушењу.

Свети цар Константин није волео Рим због јаке многобожачке политичке струје у њему. Рим му то никада није опростио. Зато је он на Босфору, на месту старог Византа, подигао нову престоницу – Цариград. Миланским едиктом цар Константин је веома обрадовао свет, облагочестивио га и оживео у Христу. На све стране је доносио слободу – љубав. Пред смрт су тог опорог војника, невештог богословљу, свештеници – аријанци крстили на његовом самртном одру, да би се то исправило миропомазањем од стране православних. Бар тако тврде неки црквени писци.

Овај цар се родио 285. године у Нишу. Живео је од младићких дана у Никомидији на двору цара Диоклецијана, који је немилосрдно прогонио хришћане. Галерије је преузео Диоклецијаново место. Ово није била добродошла промена. Константину се Галерије чинио више као тамничар, неголи као старатељ. Године 306. он бежи јашући по Европи и придружио се свом оцу у Галији, данашњој Француској. Прешао је с њим Британију и настанио се њим у Јорку. Слава и част светој Јелени што је родила и васпитала оног који је после толиких прогонстава хришћана дао слободу. Милански едикт је хришћане ослободио сваког бесправља.

Родила се средином трећег века у Дрепануму у Хеленополису. Промену је наредио у почаст родног места своје мајке сам цар Константин. Јелена је потицала из веома скромне породице. По предању, које спомиње свети Амвросије Милански, вршила је службу говедарице – stabulariae. Као пастирицу је упознао и оженио Констанције Хлор. Била је веома наочита, па је зато узео човек који је могао да постане цезар. Када се то и догодило, Констанције је из протоколарних разлога морао да ожени Теодору, пасторку Максимилијана Херкулеја, а Јелена се морала повући. Године 306. Константин је наследио свог оца, па позове своју мајку на царски двор давши јој титулу августа. Дао јој је слободан приступ царској ризници, њено име и лик утиснуо је у ковани новац и обасуо је свим припадајућима почастима једној царици. Она је тај високи положај искористила да чини добро. У њеном случају, „опанак“ бивше говедаруше није се „попапучио“. На све стране је чинила добро ова богобојажљива и смирена царица. Помагала је беднике свих врста, сиромашнима делила новац и одећу, ослобађала затворенике и осуђене на присилни рад у рудницима. Јелена је била дубоке и живе вере коју су пратила добра дела, оделотворена љубав. Красила је и велика разборитост. Одрекла се и повлашћеног положаја у цркви. Са много побожности је предузимала ходочашћа. Њене задужбине су у Светој земљи: Црква Рођења Христовог у Витлејему и Вазнесења на Маслинској гори. Свети Амвросије Милански вели да је света Јелена на Голготи пронашла Христов крст и друга оруђа Христовог страдања. Њој за љубав је Константин Велики подигао Цркву Христовог животворног гроба. И свети Кирило Јерусалимски спомиње то предање.

Умрла је у непознатом месту 328. или 330. године. Мошти су јој пренесене у Рим и ту похрањене у порфирном саркофагу. Свети Амвросије је зове „великом женом свете успомене“, а свети Павлин Нолански велича је због великог благочешћа. Хришћански Исток је слави са њеним сином светим царем Константином, а Запад слави само њу – Јелену. Можда Рим још памти Константину да га није волео, а можда је заиста примио аријанско крштење. Било како било, од светог цара Константина, на самом почетку ослобођења хришћанства, је тешко било очекивати да сазире богословка питања.