Свети апостоли су проповедали и чинили многа чудеса, па се бројчано света Црква из дана у дан умножавала. Најпре су се крштавали Јевреји те и други народи Јудеје, Палестинци, па тек онда Хелени. Обраћеници „хеленисти“ су били широких и топлих душа, док су јудеохришћани били себични и веома охоли. Заједница је била у кризи. Зато су свети апостоли рукоположили седам ђакона да се старају о реду при агапе, трпези љубави. Свети Стефан се као веома млад истакао ревновањем у вери, црквеном беседништву, те ту ревност потврђивао чудесима. Бесна јеврејска руља је њега нарочито мрзела, управо због мужествене слободе и племенитог проповедања и дара чудотворства, те младалачког заноса Христом. Он је био слободан да Јеврејима предочи библијску стварност, да су убијали пророке и да су убили Праведнога. Опијени и омамљени мржњом и гневом, извели су блаженог Стефана ван града и каменовали га. У том злочину здушно је учествовао фарисејски ученик Савле.

Стефана је красила младост, благодат, мужественост и чудесно смирење. Водили су га у смрт каменовањем. Бијен, погрђиван, са поцепаном кошуљом, лицем ишараним модрицама, гуран од светине, спокојан и у радосној тишини духа, свети се молио шапатом. Изгледао је христолико, јер није припадао Земљи већ Небу. Која смеоност, вера и одлучност!? Исповедати Месију, Спаситеља у Христу распетоме, као Цара и Бога Израиља. Која одважност, потпуна одсутност страха и смелост?! Заиста из благодатног огња Духа Светога. Тако је „на мала врата“ кренуло хришћанство. Многе христоубице до данас се кају видивим знаком покајањем. Број хришћана је растао из дана у дан, али није био већи од неколико хиљада. Та мањина Јевреја је победила свет.

Књижевници и законознанци су били жбиреви и уходе завере која је распела Христа Господа и са подозрењем и мржњом су гледали на свете апостоле. Две њихове „сорте“: фарисеји и садукеји били су јединствени у заклетој мржњи према Христу и према хришћанима. „Велико мноштво свештеника покораваху се вјери“ (Дап 6,7). Јеврејска теократија се претворила у диктатуру над хришћанима, а од стране јеврејског свештенства и богослова. Управо она није могла да трпи новотаре, уз велику опасност да им се срозава углед. Сукоб јеврејских поглавара и хришћана је био фронталан, прса у прса, од 32. до 36. године.

Сукоб међу хришћанима јудаистима и хеленистима, распршеним по Палестини и Блиском истоку, разрешен је избором седморице ђакона: Стефана, Филипа, Прохора, Никанора, Тимона, Пармена и Николе, да устроје заједницу и надгледају дељење милостиње. Свети Стефан је био родом из хеленистичких градова и било му је поверено поред управљања, служења сиромашнима и проповедање речи Божје, не само хришћанској комуни, него и у Соломоновом трему и храмском предворју и по улицама, те и у синагогама. Стефан је проповедао Јеврејима хеленистима из Кирине и Антиохије, Азије и Сицилије. У младалачком заносу Господом Христом није никоме повлађивао. Био је најреволуционарнији у духу пословице: „Не меће се ново вино у старе мешине; не ставља се нова закрпа на стару кошуљу“. У исти мах „старе мешине“ и „кошуље“ осећале су се увређене и зато је свети Стефан доведен пред Велико веће, Синедрион, ондашњи Мосад. У току је била и политичка смена Понтија Пилата јер је био тужен легату Сирије Vitalius-у, будућем цару. Његов наследник није још био постављен, час је био одговарајући да се осуди и погуби блажени Стефан, Венцеслав. Будући да је ухваћен у „хули“, Мосад тридесетих година осудио га је на смрт. Како га нису могли погубити без одобрења римског ауторитета, настојали су да побуне народ против хришћана. Лукави план је успео. Свети Стефан се није бранио, нити је спречавао извршење јеврејског наума. Пролити крв за Христа је одушевљавало његов дух, а просијало његово лице рајском светлошћу. Рекао је: „Тврдоглави и необрезаних срца и ушију! Ви се упорно противите Духу Светоме; како ваши оци тако и ви! Кога од пророка не прогонише оци ваши? И убише оне, који су од памтивека јављали долазак Праведника, коме сада ви постадосте издајници и убојице. Ви који примисте Мојсијев закон одредбом анђела, али га не држасте“ (Дап 7,51-52). Ове речи светог архиђакона су превршиле чашу. Јевреји су, обредно разјарени, шкргутали зубима и театрално дерали одећу. Бес, демон из њих, бљувао је небројане погрде. Свети Стефан је припадао Небу, подигнутих очију, сјајног лица. Док је Жидовство беснело, архиђакон је шапутао: „Видим небеса отворена и Сина Човечијега гдје стоји с десне стране Бога!“ На стеновитом брежуљку каменовани свети је пао на колена. Разјарена руља га је засула камењем. Прво камење су бацили његови тужитељи и судије, чланови Синедриона, а потом је распамећена руља дограбила највеће камење и засула светог мученика. На чело, груди и лице падаше велике и мале каменице без прекида. Свети се молио: „Господе Исусе, прими дух мој!“ Потом се скотрљао са стене и крикнуо: „Господе, опрости им, јер не знају шта раде!“ Мало подаље од места злочина, зурио је у даљину млади нервозни великошколац јеврејског богословља као да се окаменио. Није био наочит, већ мали, скоро ћелав, здепаст, риђокос, неуредне и немирне браде и кривих ногу. То је био рабински одликаш-великошколац, чувар светог Закона, родом из Тарса, а по имену Савле, потоњи велики, божанствени Павле.

Света Црква у Јерусалиму је опадала савладана ускогрудим јеврејским љутим национализмом и расизмом, док је у Антиохији бујала и напредовала, па временом постала живо уточиште читаве Цркве.