У српском народном веровању које је присутно свуда у нашим крајевима где живе Срби, Илија заповеда громовима и киши, па га називају Илија громовник многе епске српске песме. Међутим, ради се о заблуди, односно, о погрешном погледу на старозаветног пророка.

Свештено поштовање светог Илије и старозаветних светих веома је раширено искључиво у источним, па и у православној Цркви. У нашим крајевима, особито у Босни и Херцеговини, Далмацији и Славонији, поштује се и код римокатолика који су православног порекла.

Јеврејски историчар Јосиф Флавије у IX књизи својих „Јеврејских старина“ бележи:„ Илија је ишчезнуо између људи и нико све до данас ништа не зна о његовој смрти“.

Пророково име у јеврејском језику значи „Јахве је мој Бог“, те је управо његово свето име описало целоживотну његову борбу и истину за коју се заузимао. Сирах овако хвали ту Илијину борбу:

„И уста пророк Илија као огањ, ријеч му је пламтјела као буктиња. Он је на њих донио глад и ревношћу је својом умањио њихов број. По Светом писму небо је затворио и три пута огањ са неба свео.

Како ли си страшан био, Илија, у чудесима својим! И може ли се ико дичити колико ти? Васкресао си мртвог из смрти и из преисподње по речима Свевишњег. Бацио си у пропаст цареве и вукао прваке народне са одра њиховог. На Синају си чуо прекоре и суд освете на Хореву. Помазао си цареве осветничке и пророка себи за наследника, узнео си се у вихору огња, у колима са пламеним коњима. Одређен си у пријетњама будућим да умириш гнев Божији прије но што он провали, да обратиш срца отачка синовима и да обновиш племена Јаковљева. Благо ономе који ће те видјети и онима који су уснули у љубави, јер и ми ћемо посједовати живот“(48, 1-11).

Свети пророк Илија је из Тишве, па се назива и Тишвићанин. Живео је и деловао у Северном или Израиљском царству у време царева Ахава и Охозије. Ревновао је жарко за Јахву, Бога над војскама, јер су Израиљци напустили свој Савез, срушили Божије жртвенике и побили мачем свете пророке. Остао је само Илија. Његово пророчко раздобље је веома тешко и мучно.

Тајанствени Илијин унебо ход описан је у Другој књизи о царевима. Из тог упечатљивог описа старо јеврејско веровање је да ће се Илија још једанпут појавити на земљи пре „великог Јахвиног дана“. Неки свети Оци мисле да ће тај долазак Илијин бити пре другог доласка Христовог са Енохом на концу времена када ће се борити са Антихристом, а пре Страшног суда, док неки мисле да је Илија већ дошао у личности светог Јована Крститеља и Претече. Илија, зацело, тајанствено нестаје пред очима своје околине узнесен у вихору, у огњеним колима са коњицом. Он је предао, оставио, Јелисеју свој пророчки дух да настави дело Божје. Приликом Господњег преображења на Тавору је описан у виђењу са Мојсијем, као представници закона и пророка. У својој посланици свети апостол Јаков описује Илију као узор примљене молитве: „Много је моћна усрдна молитва праведника. Илија бјеше човјек исто као ми, и молитвом помоли се Богу да не буде дажда, и не удари дажд на земљи за три године и шест мјесеци. И опет се помоли, и небо даде кишу и земља изнесе род свој“(5, 16б-18).

Сав монашки ред, био он пустињачки или манастирски, те и келиотски, има за заштитника светог Илију и као у огледалу види одраженог свог патрона. Несумњиво је он „ врх надврлина; он је океан без граница“! Он је „велики свештеник и пророк“. Његово свештенство се изводи из жртве коју је принео Јахви. Свети Амвросије Милански га назива „прочелником пророка“. Задивљује Илијина, баш монашка, уздржљивост, сиромаштво, пустињаштво, пост и молитва. Зато га монаси сматрају својим вођом. Узвишење славе монаштва и старањем за монахе и монахиње као „цвет клице Цркве“ (свети Кипријан, Бр 3-4. 22. 23), те и „понос и украс духовне благодати“. Радостан дар Богу, непокварена и неокалена невиност. Божја икона која одговара светости Христовој. Племенитији и отменији део стада Христовог. У монашком реду цвета славна „плодност Мајке Цркве“. Оно повећава чедност и невиност њену. Оно се повећава само љубављу, а не са влашћу, као и послушност. Свети пророк Илија носи девственост, чистоту, истину и светост.

У Светој земљи сећају се светог Илије сви: Јевреји, хришћани и муслимани, а нарочито на брду Тавору и Кармилу. На јеврејском Кармил значи Виноград (и Воћњак). На њега се успео и Питагора, Веспазијан и многи други.

Илијин плашт је огртач, кружна одећа, шатор, колиба са „отвором“ као за димњак. Несумњиво служи за успињање у небо и припада свештеном монаштву. „Узе онда Илијин плашт и удари по води говорећи: Гдје је Јахве, Бог Илијин?! И кад удари по води, она се раздјели на двије стране, и Јелисеј прође“ (2 Цар 2,14).