Свети отац наш Јован Шангајски Санфранциски одсликава и предочава синергију (synergia) особености јачине дух-душе у руском усхићењу Господом нашим Исусом Христом и српског јунаштва духа у подвигу спасења. У том великом, славном, с великом храброшћу и пожртвованошћу извршеном делу спасења, овај светитељ преобразио се у живи, пулсирајући крст. Тај крст дише и моли се, зрачи светлост и поседује сигурну наду. Сва његова животна трка крстообразна је, а његово аскетско дело свеживотног ноћног бдења и неспавања у постељи, преобразило га је столп – висину обожења која га испуњава благодаћу Божјом и излива се обилно као блаженство душе и тела одозго.

Јован је у раном детињству, од својих родитеља, упућен на прави пут светог Евангелија са циљем да се спасе. По природи жив, дубоко се смирио! По нарави својеглав, до крајности је послушан у љубави Христовој! По ћуди ужурбан и брз, вазда има на уму последице! Цео живот муцавац, а тако речити и јасни беседник. Уверен да непрестано греши, у свему је био без греховне љаге – чиста светост. По људској врсти, словенска сањалица, увек трезвеног духа и богоразборитог расуђивања. Он је управо најбољи пример да се светац постаје дуготрајним вежбањем еванђелског подвига, мада се светац понекад и рађа, изузетно.

Здрав, развијен и уравнотежен осећајан живот спасоносно је Богом стечено духовно богатство и овог светитеља. Дугогодишњим вежбањем, „тренингом“, еванђелских успона према унебоходу постиже се славан конац, кончина, која дело краси; крај као к-рај, тежња према рају и рај сам, а не прости свршетак, граница до које живот траје, а након ње, нема га више. Пут до врха горе Сиона, до врха горе спасења који нема завршетак, веома је дуг и тежак особито на почетку успињања. Ваља се стално успињати, јер подвиг тражи духовну будност целог живота. Подвиг бива, а и сам он је подстицај и помоћ у божанској енергији на путу светости-благодати. Задивљен Господом Христом, овај дивни светитељ је чезнуо само за Царством Божијим, за Христом. Живот по Евангелију увек тражи благодатне промене набоље, али и промену мишљења, опхођења и владања уопште. Светитељ Јован не само да је израстао у правог Христовог брата и пријатеља, већ и сам свуда подстиче братство, пријатељство и сусретљива састрадавања.

Сазиремо духовну икону „Мојсија“ задњих времена, светог Јована, Великог чудотворца, као велике личности свете Цркве, моћне молитвености, гостољубља, врле племенитости која је спремна да све без остатка подели својој браћи и сестрама. Тако да је овај светитељ живећи у подвизима напросто чинодејствовао врлину и све испуњавао благодаћу Божијом. Његова духовна снага покреће и подстиче на покајање. Ту окренутост према покајању налазимо и у богословљу преподобног Јустина Новог и Нектарија Егинског. Прозорљивост светог Јована, а и ове његове браће у светости, отвара видике и брзо указује на прави пут, а светитељева дубока саосећајност према свима уствари је састрадавање. Како за живота на земљи, тако и сада, овај чудесни Божији мах помаже свима који му се молитвено обраћају. Ова литургијска сила је чак и међу светима изванредна духовна свежина, зеленило и новост. Светитељева дубока побожност и чудотворна молитвеност моћно делује управо данас. Можда је то тако управо зато што је та увек будна побожност веома схватљива и прихватљива. Сваки свети подвиг успон је на Тавор, Кармил или Хермон, а свако причешћивање је светитељево преображење у духовну лепоту и величајност. – А његово потпуно светоотачко богословље!? Оно се као беседа са Богом, потпуно претвара у чисто видовито сазирање Истине, односно „богословље свише“ под којим се подразумева „богословље са висота“, „ висота божанских“; богословља од Бога, а не од човека, као што је мртва схоластика. Не ради се дакле о школском богословљу у ком се логички досадно паметовало о вери и светој Цркви из чисто људских, а не из богочовечанских домашаја и поимања ума (ratio). Истинско православно богословље најузвишенији је вид поезије. Без тог песништва преподобног оца нашег Јустина Новог и Нектарија Егинског, те и светог Јована Шангајског, данас не можемо остати православни. Многи су у школском нашем богословљу запали у погрешна, грешна и духовно загађена учења. Управо, овај светитељ Јован говори да се правоверност богословља проверава у божанској литургији. Она је сигурна котва свим временима, па и нашем. Кондак посвећен светим Оцима доноси јасну теологију која гласи: „Проповед апостола и догмати Отаца једну веру Цркве запечатише; рухо одежду Истине носећи, саткано од богословља свише, (Црква) добро управља и слави велику тајну Побожности“. Побожност није сума високих академских течајева који нису истинско православно богословље, већ су закаснела схоластичка, систематска теологија лажно православних „нејаким старим овцама“ и „немим воловима“ томааквинистике. Знање о Богу или наука о Богу је схоластика, док је познање и наука Христова само она која долази од божанског надахнућа, долази свише, одозго, и нужно је песништво. Ако није поезија, није православно! Обележје богословља светог Јована је песничка одушка – слобода. Уронивши у православно Предање изронио је сам као православни уравнотежени светошћу богослов, без муља и талога, без притрунки, тог погубног „западног утицаја“, нарочито римокатолицизма, у последњих 700 и више година.

Данас се правослвани богослови заблуђују и распамећују римокатоличком теологијом, пабирцима и отпацима од Цркве осуђених учења, те и идеолошким екуменизмом који не само да није еванђелски, већ и искључује покајање као услов да Исток и Запад буду једно. Римокатоличка црква отишла је од Католичанске православне цркве од католичности, па римски папа нема више првенство части међу свим хришћанским епископима. Нажалост, и добар део „мудрости овог света“ – „факултетски учени“ богослови отпали су и озбиљно прете растакањем и разарањем светог Православља, што није ни мало безопасно. Уместо да наше богословствовање тече од Извора, оно се враћа на латинске заблуде.

Враћамо се теми аскетског подвига светог Јована!

Држећи у власти своје тело, овај светитељ је пројављивао спољашњи и унутрашњи профињени миомир, те и постао веледух састрадавања међу свима светима. Вечна неизбрисивост светог Јована је његово дело, односно, што је Запад нашао свој изгубљени идентитет у Истоку. Западу предстоји да се каје за велике и богохулне злочине крижарских ратова и несвете инквизиције који до данас погађају православни Исток. Светитељ Јован похађао је више високих школи светости, почевши од свог родитељског дома, па до Миљковог манастира код Свилајнца у Србији, те и као наставник богословије Светог Јована Богослова у Битољу у Јужној Србији, где је предавао заједно са светим Николајем Жичким и преподобним Јустином Новим. Касније, као епископ, много је помагао деци, особито у њиховом духовном васпитању. Његово трпљење и скромност истоветна је оној која је позната из раздобља подвижничко – пустињских првих векова, те је по речима митрополита Антонија Храповицког „чудо аскетске чврстине и непоколебивости у наше време свеопште раслабљености“, а по мишљењу светитеља Николаја (онда Охридског) оличење живог свеца на земљи. Надахнитељ и предводитељ подизања цркава и манастира, болница, старачких домова, сиротињских кухиња, убожница, али и домова за напуштену и незбринуту децу. „Живео је животом своје пастве, али је био сличан великом светитељу Григорију Богослову који је такође трпео гоњења од лажне браће… Ишао је бос, спавао на голој земљи и никада није ложио ватру да се огреје“. Епископ је дужан да духовно напаса, да изводи своју паству на „ зелену пашу“, али да даје духовну одушку и да утоли духовну глад и жеђ свима православнима, да буде не само отац, већ и мајка.

„Тражите доказе, говорите да сада нема ни чудеса ни светитеља. Шта ће вам теоретски докази, кад сад улицама Париза ходи живи светац – Saint Jean Pieds , Свети Јован Боси“, говораше непознати римокатолички париски свештеник о подвижнику.

Умро је у миру Божјем, пун добрих дела и заслуга. Још за живота је био у великој части, не само међу својом духовном децом, већ изван границе Русије и српске помесне Цркве. Зацело је сам о себи рекао: „Ја сам жив, ако сам и умро“, те и остварио своје обећање народу Божјем.