Овај будући великан духа, родио се 679. године као Винфрид (Winfrid) у Енглеској када је у њој католичанско проповедање било у пуном процвату. Васпитан је у манастиру близу Егзетер-Винчестера (ExeterWinchester), у Нрслингу (Nursling), у краљевини Весекс (Wesex). Манастири које је по Монашком уставу светог Василија Великог успоставио преподобни Бенедикт Нурсијски били су главна и једина жаришта европске културе. Млади Винфрид рано је отишао у манастир и после строгог и дугог искушеништва замонашен је са именом Бонифације. После своје тридесете године рукоположен је за ђакона и свештеника, па је узео благослов да као веровесник, мисионар пође међу Германе, у данашњој Немачкој. Пошто се истакао као способан, свети папа Григорије Други га је рукоположио за епископа (Kidd, Documents, III, 64-68), а 739. га је писмено похвалио због „100000 Немаца ослобођених од окова многобоштва“. Најузбудљивији догађај у веровесничком раду светог Бонафација се збио код Торова Храста у Гајзмару. То дрво као идол – кривобог грома Тора имао је окамењени значај у прошлости. Светитељ Бонифације рекао је Германима да га треба посећи; али ко би се усудио!? Усудио се сам свети епископ. Светина је посматрала, очекујући да ће га покосити муња као казну. Уместо тога његова секира је погодила шупљину у корену, те се уз дување ветра, велики „запис“ срушио. Свети је позвао раднике да обраде трупац, те је од дебла направио капелицу као симбол изумирања паганства у средњој Немачкој. После тога светитељ је именован за архиепископа Мајнца (Mainz) и целе данашње Немачке. У документу наиме пише: „Господ је дошао да донесе огањ на земљу. Тај огањ гори у теби. Ми ти наређујемо да с њиме пођеш к народима који су још заробљени заблудом неверја“.

Иако су Германи и пре светог Бонифација крштени, ипак су били мршави и танушни хришћани. Светитељ је настојао да их доведе у дубље познање вере, и до правог хришћанског живота. Са тим циљем оснивао је манастире и архимандрије (опатије) из којих је блистала хришћанска немачка култура, али и веома бујни литургијски живот. Оснивао је женске манастире и веома се очински старао монахињама. Све што се у Немачкој постигло на подручју привреде, градитељства, песништва, књижевности, науке, педагогике, иконографије, вајарства, музике и другог подручја духа, све без изузетка потиче из славних немачких манастира. Најпознатија архимандрија коју је свети Бонифације утемељио као своју задужбину налазила се у Фулди, а посветио ју је Христу Искупитељу. Ту је слуга Божији Бонифације желео и да буде сахрањен. Под настојатељством игумана Стурмија тај манастир је бројао 400 монаха. Још је важније дело овог светитеља четири епископије које је основао, и то: салцбуршку, фрајзиншку, регенбуршку и пасауску. У северним крајевима је основао и епископије ајхстетску, вирцбуршку, ерфуртску и бурабуршку. У преписци са папом, односно, папама, није с његове стране било никакве сервилности. Овај свети човек је писао папама са доличним поштовањем, али у потпуној слободи. Јасно је изражавао своје мишљење, често је критиковао по савести, те, наравно, наилазио на неразумевање. Ни трага о преваги, првенству римске катедре, осим по части. Данашњи папизам се брани легендом да је врховни апостол и први римски папа. Ту се увукао многобожачки појам у историју апостолства. Првенство власти потпуно је страно светом Евангелију. Сама Црква уопште нема потребе за тим првенством. Папина водећа улога је довољна али само као први међу једнакима.

Свети Бонифације у 75. години живота повукао се са своје катедре да би наставио свој веровеснички рад из младости. Проповедао је у школама за крштене хришћане који су се спремали за свето миропомазање када су наоружани људи напали његов манастир. Светитељ је довикнуо својим слушатељима да га не бране и заклонио се књигом да би заштитио главу, али се мач управо сручио на њега. Била је то књига са списима „О Духу Светоме“ светог Амвросија Миланског (+397) који приличе овом догађају. Друга стране списа од 140 пергамената је насловљена као: „Како је богоугодно умрети“. Било је то о Духовима када се свети Бонифације спремао за беседу о миропомазању. Светитељ је 5. јуна просвећенима поделио и освештање пре него су мачем посечени. Та књига којом се свети бранио од мача, сачувана је у Фулди до данас.

Свети оче Бонифације, просветитељу и свештеномучениче, моли Бога за нас.